Сваке године на Велику суботу, управо на онај дан између голготског Распећа на Велики петак и Васкрса Сина Божјег у недељу, у цркву Васкрсења Господњег у Јерусалиму са неба силази Благодатни огањ.

На тај дан је тело Господа, колико можемо знати, провело управо ту, у Гробу, у Кувуклији. То је дан који је свет провео „без Бога”, жртвено пострадалог на Крсту за разрешење грехова света. Тај дан је и једна од могућих символичких представа целокупне историје палог човечанства, јер означава трајање између богоубилачког (богоотпадничког) суноврата у таму и васкршње победе над победама, победе над смрћу и обнове богочовечанства. Гроб Господњи је место у пећини где је лежало тело Христово по погребу. Сада је то Кувуклија, капела Гроба Христовог унутар Васкресењског храма у Јерусалиму.

Сваке године, у суботу пред православни Васкрс када служи православни првојерарх, у Кувуклији, на Гробу Господњем, дешава се једно од највећих чуда које се понавља од давнина. Са неба силази Благодатни огањ који чудесно пали свеће православном патријарху, а потом и осталим верницима. Тог дана поклоници различитих националности и представници помесних Цркава долазе у храм Гроба Господњег и чекају велики Божји благослов, силазак Благодатног огња. Још са вечери у петак у храму су погашена сва кандила, а врата Кувуклије су запечаћена. Око два часа после подне литија коју предводи јерусалимски патријарх пристиже ка Кувуклији. Патријарх у стихару иа с тридесет три свеће у рукама, по броју Спаситељевих година проживљених на земљи, улази у Гроб. Људи са усрдном молитвом ишчекују чудо. И наједном: светлост обасјава Кувуклију. Патријарх излази са упаљеним свећама. Свако тежи да о пламен тих свећа запали своју. За неколико минута читав храм се испуњава бело-плавичастим сјајем. Људи се купају у неопалимом огњу који никога не пече. Сви се радују сишавшој благодати, осећају невидљиво присуство Исуса Христа.

Да би се отклониле сумње у овај чудесан догађај, појава светог Огња се збива под строгим и ревносним надзором цивилних власти. Ево белешке о службеним мерама које се предузимају: Све ватре у храму се гасе још претходног дана, на Велики петак, и храм остаје под контролом полиције. Просторија Гроба Господњег се темељито прегледа и затим се улаз у њу запечаћује. Самог патријарха прегледају од главе до пете, како би утврдили нема ли нечег запаљивог. Тек после тога скидају печат са улаза у Гроб Господњи и пуштају патријарха у њега ради добијања Благодатног огња. Кроз неко време, после усрдне молитве, добивши Благодатни огањ, патријарх њиме пали свежњеве свећа, излази и предаје огањ присутнима у храму, и сав се храм озарује морем огња (Чуда на гробу Господњем, 3-4).  Овај Благодатни огањ током првих минута апсолутно не пали и не пече. Тек после постаје уобичајени, стихијски, материјални. О Благодатном огњу писали су још Свети Григорије Ниски (4. век) и Свети Јован Дамаскин (8. век), црквени историчар Јевсевије (4. век). Трифон Коробејников и Јуриј Георгиј Греков, московски поклоници из 16. века, бележе да су међу присутним хришћанима на Велику суботу у храму гроба Господњег, баш овим редом: Грци, Сиријци, Срби, Ибери (Грузини), Руси, аријанци, воложи… Из описа бројних поклоника дознајемо да су православни првосвештеници који добијају Благодатни огањ људи високе духовности, који сами представљају узор благочестивости. У успоменама Варваре Брин де-Сент Иполит из 19. века, она описује како је после појаве овог чуда на Велику суботу 1859. године посетила митрополита Мелетија из Петре, који је те године примао Благодатни огањ: Био је веома омршао и убледео, али је израз његовог лица зато био пријатнији и одликовао се необичним спокојем. Посматрао ме пажљиво и продорно и, погађајући моју потпуну убеђеност у знамење Божје благодати, рекао: ,Овога пута благодат је већ била сишла на Гроб Спаситељев када сам ушао у Кувуклију; јасно је: ви сте се сви тако усрдно молили да је Бог услишио ваше молитве. Дешавало се да се дуго молим са сузама, а да огањ не силази с небеса до два часа. Овога пута сам га угледао чим су се за мном затворила врата. Кад сам изашао, био сам као слеп, ништа нисам видео и да ме нису придржавали, пао бих!

* * *

Тако је било и на Велику суботу, 4. маја 2024. године. Његово Блаженство Патријарх јерусалимски г. Теофило у пратњи светогробних отаца око 13 часова је стигао до цркве Светог гроба. Патријарх је ушао у Свети Гроб, где се молио. Патријарх је одмах по чудесном јављању Благодатног огња исти предао кроз јужни прозор Кувуклије старешини Саборне цркве Светог Јакова, а када су се врата Светог Гроба отворила Патријарх је Благодатни огањ разделио и осталим свештеницима и присутном народу.

Извор: Јерусалимска Патријаршија