Јеванђеље које читамо у Недељу Страшног суда открива нам тајанствену везу између смирења Божјег и славе Божје. Божја понизност се показује поштовањем човекове индивидуалне слободе, а Његова слава праведно награђује човекову милосрдну љубав према ближњима, што је једини критеријум Последњег суда. На Страшном суду сам Бог показује и поштује сопствену слободу, након што је кроз историју често снисходљиво поштовао слободу појединаца и народа.

Велики суд је застрашујући јер открива контраст између смирења Христовог и славе Христове, односно између Његовог смирења у историјском времену, када Он, понизан и стрпљив, поштује слободу човека да ли жели да Га прими или не, и славе Његове правде на крају историје, када ће Он оценити милосрдну љубав сваког човека. Бог је толико скроман да дозвољава да буде одбачен од људи или заборављен од њих. Он толико поштује људску слободу да је Његово присуство тајно скривено у најсиромашнијим, најстрадалнијим, најмаргинализованијим, најзанемаренијим и најпрезренијим људима, који живе у свету на граници између живота и смрти, баш у овој малој браћи, како Он назива сиромашне, гладне, оне који страдају од понижења у свету.

Свети Иполит Римски, који је 236. године пострадао мученички за Господа, каже да Исус ове убоге и страдалне људе назива својом малом браћом јер су они удови Његовог духовног тела, односно, показује солидарност и саосећање према било којој особи која пати. Нико не разуме како Господ славе и Судија света може Себе назвати братом најнезначајнијих и најзанемаренијих људи, показујући тако у Личности Својој везу између тајне Свог неисказаног смирења и славе Његове свемилостиве љубави.

Страшни суд нам показује да није довољно никоме не чинити зло, већ морамо чинити добро многима. Није довољно не убијати, не красти, не вређати, не тлачити ближњег, него је потребно другом учинити много добра и по својим могућностима бити милостив и помагач. Бог суди за грехове за које се људи нису покајали, каже Свети Јован Златоусти, али посебно осуђује безосећајност или нечовечност, односно равнодушност људи према страдању ближњих. По учењу Светог Јована Златоуста, иако пакао није створен за људе већ за зле и немилосрдне демоне, ипак се немилосрдни човек, који личи на демоне у недостатку смерне љубави према ближњима, баца у огањ пакла који је ништа друго до неузвраћена љубав.

Јеванђеље о Недељи Страшног суда посебно је инспирисало човекољубиви и добротворни рад Цркве, јер нам показује да је милосрђе обавеза и услов спасења, односно стицања вечног живота. Човекољубиви рад Цркве, који произлази из милосрдне љубави Христове, створио је временом хришћанску цивилизацију милосрђа која је извор друштвене солидарности у многим европским државама, од којих су данас неке веома секуларизоване. Када покажемо милосрдну и смерну љубав према ближњима у невољи, пружамо руке милосрдне љубави Божје према људима на славу Његову, на радост помаганих и на наше спасење.

Из беседе Патријарха румунског Данила на светој Литургији у Недељу Страшног суда у Патријаршијској капели Светог мученика Георгија
 
Извор: basilica.ro