Наука

Петогодишњица прве енциклике о интегралној екологији папе Фрање

Енциклика  Laudato si’ као компас у савременом кризном времену

Немачаки бискуп Франц-Јозеф Овербек је енциклику Laudato si’ ( = Хваљен буди/Слава Тебје), пет година након њеног објављивања, назвао „крајеугаоним каменом католичке социјалне доктрине“. Ово је бискуп саопштио поводом петогодишњице потписивања 24.5. 2015. ове прве декларативне еколошке енциклике која је прва у понтификату папе Фрање.

Упокојио се протојереј проф. Павле Лазор

Са вером у Христа и надом у васкрсење обавештавамо вас о упокојењу протојереја Пола (Павла) Лазора, алумнуса и декана Православне богословске академије Светог Владимира. Отац Павле је уснуо у Господу у болници у близини своје куће у Тобихани, Пенсилванија, САД, 9. маја 2020. у 80. години живота.

Господари времена и простора

Ако бисмо учећи историју нешто са сигурношћу требало да знамо, онда би то било да препознамо неку друштвену прекретницу, било на локалном, националном, регионалном или глобалном плану. Јер ипак, historia magistra vitae est, а велике друштвене прекретнице јесу саставни дио живота којем нас историја учи. Данас смо, несумњиво, свједоци једне од тих великих друштвених прекретница, како у погледу географске распрострањености промјена, тако и по броју обухваћених друштвених категорија на које утиче тренутни изазов пред којим се човјечанство налази. Тај изазов огледа се данас у појави и, како медицинска струка каже, пандемијском ширењу новог облика „корона вируса“. У било какву анализу у вези са самом појавом, њеним ширењем и медицинском фактографијом, овде нећемо улазити. Своје интересовање усмјерићемо ка прављену својеврсне анализе историјског момента у којем се човјечанство налази и улоге Цркве као заједнице у којој се остварује јединство Бога и човјека у истом том историјском моменту.

Годишњица упокојења старца Емилијана

На данашњи дан, прошле године, упокојио се старац Емилијан Симонопетрит.

Старац Емилијан рођен је у Пиреју октобра 1934. као Александар Вафидис. Дипломирао је на атинском Теолошком факултету 1959. године, након чега је желео да постане свештеник мисионар. Његов пријатељ Анастасије Јанулатос (садашњи алабански Архиепископ) подстицао га је на монашки живот, саветујући му да оде код тада новог митрополита Трикале, за којег је веровао да би добро руководио младог Александра. Александар Вафидис је послушао свог пријатеља, отишавши у Трикалу прима монашки постриг 9. децембра 1960. добивши име Емилијан. Два дана касније рукоположен је у чин јерођакона, а следеће године 15. августа рукоположен је у презвитерски чин.

Свештеник Живко Ј. Илић, Црква и Византија у иконоборачкој кризи, ИП Филип Вишњић, Београд 2020.

Велико освјежење за дио јавности који се интересује за тему односа између световне и духовне власти (или како је данас интересантније, односа између Цркве и државе), а који још увијек зна разлику између неутемељених писања или усмених јавних наступа самозваних „аналитичара“ и научно утемељене студије, представља излазак из штампе књиге свештеника Живка Ј. Илића под насловом Црква и Византија у иконоборачкој кризи.

Користећи историјске изворе и анализирајући постојећу литературу која се бави како историјским периодом иконоборства, тако и односом између духовне и световне власти, писац се у својој књизи бави анализом утицаја световних и духовних власти на развој проблема иконоборства, као и анализом утицаја самог проблема иконоборства на  даљи развој односа између духовне и световне власти у византијском царству. Потпуно у складу са свим научним принципима, писац приступа анализи односа између световних и духовних власти у периоду који јесте познат, али тек је захваљујући овој студији и сазнат, као период најдубље кризе у односима између световне и духовне власти у историји Византијског царства. Поред централне теме, односа између духовне и световне власти, отац Живко је у оквиру историјске анализе иконоборства у потпуности представио и основне елементе теологије иконе и православног учења о иконопоштовању. Иако би ова књига и без тог елемента представљала велики подухват на пољу разумјевања односа између духовне и световне власти, тиме јој је, без сумње, обезбјеђено мјесто међу најозбиљнијим историјско–богословским научним студијама о односу између духовне и световне власти у нашој помјесној Цркви.