Саопштења

Поштовање канонa и традиције – на делу, а не на речима

Целовит текст одговора Његовог Високопреосвештенства Митрополита велеско-повардарског Г. Јована, који је – у нешто скраћеној верзији – објављен у дневном листу “Политика” од 17. фебруара 2004. године, на страни А6.

„Српско-македонски црквени заплет” – из македонског црквеног, а не расколничког угла

Одговор на интервју са г. Стефаном, архиепископом који пребива у расколу

Немамо ништа против тога што се архиепископу расколничке организације која себе назива Македонском Православном Црквом, г. Стефану, уступа толико простора у Политици и у другим средствима информисања Србије и Црне Горе. Јер, по томе колико се развија дијалог у медијима, вреднује се на којем је степену демократија у некој земљи. Али тешко нам је и болно да се суочимо са медијском реалношћу „код куће”: у медијима Републике Македоније не постоји ни д од демократије када се ради о приказивању природе црквене кризе и црквеног спора између Српске Православне Цркве и расколничке МПЦ, а још више између ове последње и законите, канонске и признате Православне Цркве у Македонији, Охридске Архиепископије. Македонски медији су се, највећим делом, затворили за истину Цркве: нити имају потребу да истражују нити да саслушају онога ко мисли другачије од расколничких епископа, а поготову никако неће да уступе простор нашој писаној или изговореној речи.

O појединим нецрквеним појавама и иницијативама

У нашој јавности кружи, а добијају га и неке црквене установе, “идејни концепт сакралног комплекса храма свехришћанског сусретања и помирења – Свети Јован Крститељ”, са потписом Атељеа Девић из Новог Сада.

Дужни смо да обавестимо нашу црквену и ширу јавност да тај “концепт” нема никакве везе са Црквом. Црква својом природом и свеукупном својом мисијом и делатношћу мири и Бога и људе међу собом, позивајући све на помирење и јединство, на исповедање Бога Љубави Оца, Сина и Духа Светога, једним срцем и једном душом. Зато она нема никакве потребе за оваквим и сличним концептима, по садржају и духу синкретистичким, да не кажемо митолошким, у сваком случају нецрквеним.

Рука Светог Јована Крститеља, која се чува у Цетињском манастиру, позвала је и позива све на покајање, остајући у тој древној Светињи где је по промислу Божјем доспела, после векова обилажења и посећивања разних места, људи и народа. Зато, укључивање ове руке у овакве и сличне маштовите и митотворне замисли какав је овај Девићки концепт, у најмању руку је нешто неодговорно и неразумно. Уверени смо да ће сваки разборит човек схватити о чему се овде ради. Овде се, без икакве сумње, ради о истом и сличном нивоу размишљања, као у случају маштовитих предлога о проглашавању Фрушке Горе “светом”. Ни Света Земља, ни Света Гора нису никад проглашаване светим: Свети догађаји и Свети божји људи су оно што једно место чини светим, а не било какви људски договори и проглашавања.

Патријарх није члан Одбора за обележавање 200-годишњице Првог српског устанка при Влади Републике Србије

Дневни лист "Политика", од 28. јануара 2004. године, на стр. А7, у чланку под насловом "Пробе без председника", посвећеном државним припремама за обележавање два века од Карађорђевог устанка (или, како у тексту стоји, два века модерне српске државе), доноси да је – уз Жарка Кораћа, Наташу Мићић, Драгољуба Мићуновића, Јожефа Касу, Чедомира Јовановића, Расима Љајића, Душана Михајловића и друге званичнике – и Његова Светост Патријарх српски Г. Павле члан републичког Одбора за обележавање овог значајног јубилеја.

Зауставимо даље затирање српске ћирилице

Да ли ико, у овој земљи, може да претпостави шта би се десило у Хрватској да су тамошњи представници власти позвали грађане на парламентарне изборе ћириличним писмом. Заиста је тешко рећи шта би се тамо догодило, али знам да се код нас у Србији, који смо позвани латиничним писмом, није десило ништа.