Свети Стефан деспот Српски

Деспот Стефан Лазаревић је био син и наследник светог српског кнеза Лазара Хребељановића, који је погинуо у бици са Турцима на Косову 1389. године, и кнегиње Милице (из побочне Вуканове лозе Немањића), која је и сама била песникиња. Године 1405. оженио је Јелену, кћи Франческа II Гатилузија, господара Лезбоса. На почетку своје владавине (1393. године) Стефан је носио титулу кнеза. Тек што је напунио 16 година, мајка му је предала државу на управљање и повукла се у своју задужбину, Љубостињу. Српски Деспот је постао 1402. године.

Признавши врховну власт султана Бајазита I, кнез Стефан Лазаревић учествује у биткама: на Ровинама (1395. године), код Никопоља (1396. године), у босанском походу (1399. године), и у бици код Ангоре (1402. године).

Света великомученица Марина – Огњена Марија

Марина беше рођена крајем трећег века током владавине цара Диоклицијана у Јужној Анадолији, у Писидији Антиохијској. Беше једина кћи својих незнанобожачких родитеља.

Када имаше 5 година мајка јој умре, а пошто отац Едесије беше незнанобожачки жрец, заузет да би о њој могао сам бринути, он је предаде под старатељство жени која тајно беше Хришћанка. Далеко од идола жреца Едесија и његове богохулне вере, ова племенита жена васпитаваше Марину у Хришћанској вери и духу. Како је Марина одрастала, тако је напредовала у хришћанском учењу и врлинама. Њена вера у живога Бога беше толико јака да она добровољно одабра тежак пут мучеништва. Једног дана признаде оцу да жели да се покрсти и да као девственица постане невеста Христова. Отац то не могаше прихватити, омрзну је силно због вере њезине и одрече је се као кћери.

Сабор Светог архангела Гаврила

Арханђелу Гаврилу узносимо хвалу у песмама, приређујући му празнични сабор по два пута годишње. Његов први сабор празнујемо сутрадан по Благовестима Пресветој Богородици, 8 априла (26 марта по старом календару), а други 26. јула (13. јула по старом календару). Овај Арханђел Божји научио је Мојсија писању књига, исприча му све о постанку света, стварању првог човека Адама, о потопу и раздељењу народа, објасни му положај планета небеских, научи га аритметици, геометрији и свакој другој мудрости. Он пророку Данилу протумачи виђења о царевима и царствима, која су имала касније настати, обавести га о времену ослобођења људи Божијих из вавилонског ропства и о времену првог доласка Христа у свет, оваплоћеног од Пречисте Деве Марије.

Свети великомученик Прокопије

Страдање Светог великомученика Прокопија

Свети град Јерусалим однегова светог великомученика Прокопија, коме родитељи његови наденуше име не Прокопије него Неаније, а име Прокопије он доби од самог Господа Христа на крштењу, као што ће се касније видети из ове повести. Исто тако се и Јерусалим у то време називао од незнабожних идолопоклоника не Јерусалим него Елија. Јер по разорењу Јерусалима Титом[1], сином Веспазијановим[2], по истеку много година, римски цар Адријан[3], коме при рођењу би дато име Елије, пожелевши да на месту разореног Јерусалима подигне град, назва га по своме имену Елије, и заповеди да нико тај град не назива Јерусалимом већ Елијом. Непријатељ Господа нашег Исуса Христа, Адријан се стараше не само да истреби са земље пресвето име Његово, него жељаше да из људског сећања избрише и само место где Христос пострада. Због тога он и назва Јерусалим Елија.

Света великомученица Недеља

Страдање Свете великомученице Недеље (Кириаке)[1]

У време христоборних царева Диоклецијана [2] и зета његова Максимијана [3] живљаху у Анадолији две побожне старе душе, Доротеј и Јевсевија. Они беху побожни хришћани; беху богати али и бездетни. Они се мољаху Богу да им подари дете, обећавајући да ће га посветити Њему. Бог услиши њихову молитву и њима се у недељу роди женско дете, због чега они и дадоше име детету Недеља, и крстише га светим крштењем.

Родитељи васпитаваху Недељу у хришћанском учењу и врлинама, и тако од детињства Недеља посвети себе Богу, уздржавајући се од свега што раскалашна деца чине. Када одрасте, красна телом и душом, навалише многи просиоци, но она их све одби говорећи да је она себе обручила Христу Господу, и да ништа не жели до само да умре као девојка. Један од тих одбијених просилаца оптужи и Недељу и њене родитеље цару Диоклецијану као хришћане. Цар нареди те мучише родитеље Недељине, и после мука одасла их к управитељу Јусту у град Мелитину, где у мукама за Христа скончаше. Свету Недељу пак посла Диоклецијан у Никомидију[4] к ћесару Максимијану на суд. Саслушавши Недељу и видевши да је тврда и непоколебљива у Христовој вери, Максимијан нареди те је положише по земљи и дуго без милости бише воловским жилама. За то време мученица се мољаше Господу, и то страховито разјари мучитеља Максимијана те викаше на војнике који је мучаху. Тада му света мученица рече: Не варај се, Максимијане, никада ме нећеш моћи потчинити својој вољи пошто ми Бог помаже.