Свети свештеномученик Фока

У граду Синопу живљаше неки човек Памфил са својом женом Маријом. Они добише сина, овог блаженог Фоку. Фока се од ране младости удостоји благодати Светога Духа, те изгоњаше бесове из људи и исцељиваше недуге. А када постаде зрео човек, Фока би због врлинског живота свог изабран за епископа у свом родном граду. Као епископ он ревносно пасаше своје словесне овце речју и делом, и свом ранијем врлинском животу додаде нове велике подвиге; и сви, видећи његова добра дела, прослављаху Оца Небеског. Он многе људе избави од заблуде, многе незнабошце одврати од идолопоклонства и приведе к познању Јединога Бога. А када Господ намисли да верног слугу Свог удостоји мученичког венца, Он му предочи то кроз следеће виђење: с висине долете голуб држећи у кљуну венац од цвећа; тај венац он положи на главу блаженога Фоке и проговори људским гласом, говорећи: "Чаша твоја се већ напуни, треба да је испијеш!"

Свети Евменије Гортински

Свети Евменије још у младим годинама угоди Богу својим врлинским животом, јер иђаше тесним путем који води к небу, слушајући речи Господње: Навалите да уђете на тесна врата (Лк. 13, 24). Ко хоће да уђе на та врата, дужан је скинути са себе два тешка бремена: бреме имовине и бреме тела. Евменије се ослободи имања кад га га раздаде сиромасима, знајући да је богатоме тешко ући у царство Божије. Јер ко, оптерећен бригом око богатства, може ући на тесна небеска врата? Господ даде добар савет ономе младићу који га упита о вечном животу: Ако хоћеш савршен да будеш, иди продај све што имаш и подај сиромасима, и имаћеш благо на небу (Мт. 19, 21). Ко служи мамону, не може служити Богу; ко је натоварен бременом богатства, неће проћи кроз уска врата небеска, као што камила не може проћи кроз иглене уши. Ко жели да се провуче кроз тесно место, мора скинути са себе не само бреме него и одећу; тако и онај који жели да буде на небу, раздаје сиромасима не само сувишак свога имања, као непотребно бреме, него и оно што му је најпотребније, ла чак и одећу која му покрива тело, подражавајући тиме Господа.

Света mученица Ариадна

Света мученица Ариадна пострада за Христа у време незнабожног цара Адријана. Девица Ариадна беше робиња неког властелина Тертила, управника града Промисе у Фригији. Када овај Тертил на дан рођења свога сина приреди славље у идолском храму, приносећи жртве идолима и клањајући се демонима и веселећи се са свима домашњима и са пријатељима и са суседима, света Ариадна оста дома, јер није хтела да уђе у идолопоклонички храм и да празнује са господаром својим. Господар њен разгневи се на њу због тога и би је без милости; затим нареди те је обесише и гвозденим ноктима стругаше. После тога он мученицу врже у тамницу, и дуго је мораше глађу присиљавајући је да се одрекне Христа и поклони бездахним идолима. Затим би пуштена из тамнице, и она оде из града. Али господар њен Тертил раскаја се што је отпусти, па пође у потеру за њом са својим слугама.

Свете мученице Вера, Нада и Љубав и мајка им Софија

За царовања злочестивог цара римског Адријана живљаше у Риму удовица, родом Италијанка, по имену Софија, што у преводу значи мудрост. Она беше хришћанка и, сходно имену свом, она мудро у вери хришћанској провођаше живот по оној мудрости коју хвали апостол Јаков, говорећи: Мудрост која је одозго најпре је чиста, потом мирна кротка, покорна, пуна милости и добрих плодова (Јак. 3, 17). Ова мудра Софија, док живљаше у чесном браку, роди три кћери којима надену имена према трима хришћанским врлинама: прву назва Вера, другу Нада, трећу Љубав. А и шта је могла родити хришћанска мудрост, ако не богоугодне врлине? Ускоро по рођењу треће кћери Софија обудове. Као удова, она живљаше побожно угађајући Богу молитвом, постом и милостињом; а своје кћери васпитаваше онако како то може мудра мати: да живе по хришћанским врлинама, чија имена ношаху.

Преподобни Доротеј Пустињак

Преподобни Доротеј бејаше из Тиваиде и живљаше у пустињи близу Александрије, у месту званом Келије пустињачке. Преподобни Паладије, епископ Јеленопољски, који је неко време био ученик преподобног оца Доротеја и очевидац његових испосничких подвига, пише о њему у своме Лавсаикуследеће.

Старац Доротеј проведе шездесет година у једној пештери, водећи врло строг живот. Веома трудољубив, он је преко целога дана, па и у само врело подне, скупљао камење у приморској пустињи и стално зидао од њих келије, и онда их давао онима који нису могли сами себи да саграде. А када му ја, вели Паладије, једном рекох: "Зашто, оче, у таквој старости мучиш тело своје на оваквој врућини?" он ми одговори: "Оно мучи мене, а ја ћу мучити њега".