Недеља друга Часног поста - Пачиста

И уђе опет у Капернаум после неколико дана; и чу се да је у кући.
И одмах се скупише многи тако да не могаху ни пред вратима да се сместе; И казиваше им реч.
И дођоше к њему са узетим, кога ношаху четворица.

И не могући приближити се к њему од народа, открише кров од куће где он бејаше, и прокопавши спустише одар на коме узети лежаше.

Литургија Пређеосвећених Дарова: знaчење поста и причешћа

Од свих литургичких правила која се односe на Велики пост, јeдно јe од одлучујуће важности за његово разумсвањe и, пошто јe спeсцифично за Православље, представља у многоме кључ разумевања православне литургичке традиције. Ради се о правилу које забрањује служење свете литургије током недеље Поста. Јасно је наведено: Света литургија не може ни под којим условима да се служи за време поста од понедељка до петка - са једним изузетком - на празник Благовести, ако се догоди у ове дане. Средом и петком је посебна вечерња служба причешћа: назива се Литургија пређеосвећених дарова.

Радосна туга

За многе, а можда и за већину православних хришћана, пост се састоји у једном ограниченом броју формалних, претежно негативних, правила и прописа: у уздржавању од извесне хране, игранки, и, можда, биоскопа. У таквом је степену наше отуђење од стварног духа Цркве да нам је готово немогуће да разумемо да постоји и „нешто друго" у посту - нешто без чега сви ови прописи веома много губе од свог смисла. Ово „нешто друго", може да буде најбоље описано као „атмосфера", „клима" у коју човек улази, а то је пре свега, стање ума, душе и духа који седам недеља прожима наш целокупан живот. Још једном да подвучемо да сврха поста није у томе да нас принуди на некакве формалне обавезе, већ да „омекша" наше срце тако да би се отворило за стварност духа, да бисмо доживели скривену „глад и жеђ" за заједничарством са Богом. До ове посне „атмосфере", овог јединственог „стања духа" долази се првенствено преко богослужења, преко различитих литургичких промена које се за време поста уводе у литургички живот.

Свето Писмо и Велики пост

Молитва Цркве је увек библијска - тј. изражена језиком, сликом и символима Светог Писма. Ако је Библија за човека Божанско Откривење, она је такође и човеков инспирисани одговор на то Откривење па и образац и садржина његове молитве, слављења и поклоњења.

Прошло је, на пример, хиљаде година од састављања псалама. Па и данас, када човек осети потребу да изрази покајање, узбуђење целокупног бића и призив божанске милости, он у псалму налази одговарајући израз покајања, који почиње са „Помилуј ме, Боже!..." Свака ситуација у којој човек може да себе представи пред Богом, светом и другим људима, од свеобухватне радости Божје присутности, па до безграничног очаја изгнанства, греха и отуђења, нашла је свој савршени израз у јединственој Књизи, која је увек сачињавала свакодневну храну Цркве, смисао њеног богослужeња и самоизградње.

За време Великог поста посебно је наглашена библијска димензија богослужења. Може се рећи да је четрдесет дана поста враћање Цркве у ситуацију Старог Завета - у време пре Христа, време покајања и очекивања, време „историје спасења", које се креће према свом испуњењу у Христу. Ово је враћање неопходно зато што ми - иако припадамо времeну после Христа, познајемо Га и „крштени смо у Њему" - стално отпадамо од новог живота који смо од Њега примили, а то значи падамо поново у „старо" време. Црква је, с једне стране, већ „код куће" јер је она „благодат Исуса Христа, љубав Бога Оца и заједница Духа Светог". Са друге стране, она је као путница такође „на свом путу" дугом и тешком - у правцу испуњења свега у Богу, повратка Христовог, и краја сваког времена.

Свети великомученик Теодор Тирон

Незнабожни цареви Максимијан и Максимин слаше пo целом царству своја наређења, да се сви хришћани, који окусе од идолских жртава, ослободе казне, а који се успротиве, да буду изведени на суд. У то време Свети Теодор Тирон, који је са многим својим исписницама ратовао на Истоку, би преведен у пук Мармаритски, којим је командовао командант Вринка. Пук се овај тада налазио у понтијском граду Амасији]. У овом пуку стадоше нехришћани приморавати светог Теодора да принесе жртву идолима. А прави војник Христов Теодор, веран Богу, испунивши се Духа Светог, рече усред пука: Ја сам хришћанин, и мени је наређено да не приносим жртве прељубрчиним боговима, јер имам Исуса Христа, истинитог Бoгa и цара на небесима. Командант Вринка рече: Послушај ме, Теодоре, узми све своје оружје, и као ратник приступи и принеси жртву боговима. Свети Теодор одговори: Ја сам ратник цара мог Христа, и не могу да ратујем за другога. На то командант Вринка рече: И ови сви тамо хришћани су, и ратују за римске цареве.