Свети свештеномученик Јоаникије Црногорски

Митрополит црногорско-приморски Јоаникије (Липовац) је рођен 16. фебруара 1890. године у Столиву у Боки Которској од оца Шпира Липовца и мајке Марије Дамјановић. На крштењу је добио име Јован. Његови преци су живјели у Цуцима у Катунској нахији, а одатле су се одјелили почетком 18. вијека и настанили се у Боки. Отац му је најприје радио као поморац, а потом као разносач у пошти. Основну школу завршио је у Прчњу, гимназију у Котору, Православни богословски завод у Задру, а Философски факултет у Београду, гдје је положио и професорски испит из богословских предмета.

У чин ђакона рукоположио га је Епископ бококоторски и дубровачки Владимир на Митровдан 1912. године, а два дана касније примио је презвитерски чин. Рукоположен је у которском храму Светога оца Николаја. Постављен је за протског капелана у Котору и на том положају је остао до краја новембра 1918. године. У периоду од фебруара 1916. године до новембра 1918. године служио је и као резервни војни свештеник. Крајем новембра 1918. године постављен је за администратора парохије у Петровцу, гдје је по положеном парохијском испиту постао стални парох. Премјештај на дужност суплента цетињске гимназије затекао га је 30. октобра 1922. године, када је премјештен у нижу женску гимназију и женску учитељску школу на Цетињу. У том периоду био је и хонорарни професор Цетињске богословије. Са Цетиња је 1925. године премјештен у Београд, у Прву мушку гимназију. На тој дужности га је као обудовљеног свештеника затекао и избор за епископа будимљанског. Митрополит црногорско-приморски Гаврило (Дожић), потоњи српски патријарх, одликовао га је црвеним појасом, а на Велику Госпојину 1925. године и чином протојереја (Биографски подаци Митрополита Јоаникија узети су из "Гласника СПЦ" број 5 из 1940. године).

Свети Јустин Ћелијски: О духу времена

У нашој хаотичној садашњици једно божанство све више потискује остала божанства, све неодољивије намеће себе за јединог бога, све немилосрдније мучи своје поклонике. То божанство је: дух времена. Пред њим даноноћно метанишу измучени житељи Европе, и приносе му на жртву своју савест, своју душу, свој живот и срце своје. Оно има своје жреце, фанатичне жреце, који су несрећну Европу нашу учинили жртвеником на коме се непрестано жртвоприноси тело њено. Њихов страсни фанатизам проходи све остале континенте и покушава да и њих претвори у жртвенике бога свог. Но, пре но што буду успели да душе свих континената стопе у бурно Осана богу њиховоме, ми ћемо на пробу ставити бога њиховог, и проверити га.

Беше човек послан од Бога, по имену Јустин

Неисцрпна ризница Духа и Премудрости, архимандрит др Јустин Поповић, бивши професор Теолошког факултета, који је 1946. године уклоњен са катедре од стране атеистичког режима. Од 1948. до 1979. године био је духовник Манастира стављајући снажан печат личне харизме на манастирски живот. Изузетна љубав и разумевање монахиња према своме Ави омогућила је његово потпуно посвећење списатељском раду. Отац Јустин је завршио два факултета: теолошки и философски. Говорио је течно четири језика (грчки, руски, немачки и енглески); а у преводу се служио са 11 речника.

Поред велике учености посебно треба истаћи Авин испоснички и молитвенички дух. Свакодневно је служио Свету Литургију до саме смрти, молећи се Сладчајшем Исусу за спасење васцелог рода људског.

Епископ Иринеј: О тајни времена и вечности

Трећега дана Светођурђевских свечаности у Сомбору, 4. маја 2011. године, пред многобројним слушаоцима у сали Српске читаонице Лаза Костић у Сомбору, Његово Преосвештество Еписког бачки Господин др Иринеј одржао је предавање О тајни времена и вечности.

Извор: Епархија бачка

Свети Јован Шангајски: Хоће ли оживети кости људске?

Не беше краја јаду и тyзи старих Јудејаца када је разорен био Јерусалим и када они сами бејаху одведени у Вавилонско ропство. „Гдје су милости Твоје из старине, којима си се Давиду заклео?" (Пс.89,3) - вапили су они. „Али сада си нас подвргао и посрамио... непријатељи нас наши харају и по народима расијао си нас" (Пс.44,9-14).

Али када је изгледало да нема наде у спасење, пророк Језекиљ који је такође био у заробљеништву, имао је дивну визију. „Рука Господња дође нада ме", казује он о томе. Невидљива Десница Господња постави га усред поља пуног костију људских. И питаше га Господ: „Сине човјечји, хоће ли оживјети ове кости?" „Господе, Господе Ти знаш", одговара пророк. Тада глас Господњи заповеда пророку да каже костима да ће Господ метнути у њих дух пошто их обуче у жиле, плот и кожу. И када изрече пророк реч Господњу, наста глас и затресе се земља и почеше кости да се прибирају свака ка својој кости, и на њима се појавише жиле и показа се месо и навуче се кожа, тако да се све поље испуни телима људским, али духа још не беше у њима. Поново пророк зачу Господа и по заповести Његовој прориче реч Господњу и са четири стране слећу душе, улази дух живота у тела, они устају и поље се испуњава великом масом људи.