Архиђакон Јустин: О преподобном Прохору Пчињском

Духовно вече посвећено преподобном Прохору Пчињском одржано је 5. марта 2013. године у Амфитеатру цркве Лазарице у Крушевцу. Предавач је био архиђакон Јустин, сабрат манастира Светог Прохора Пчињског.

Протосинђел Венијамин (Ковачић): Света тајна исповести

Свету тајну исповести дефинише православна литургика као Тајну покајања, којом се човек чисти од грехова учињених после крштења. Исповест је, дакле, свештена радња у којој свештеник Цркве силом Духа Светога отпушта и разрешава хришћанина од грехова, које он исповеди и за које се каје. На ово упућују и саме Христове речи изговорене Његовим ученицима у јеванђељу по Јовану: „И ово рекавши, дуну и рече им: Примите Духа Светога! Којима опростите гријехе, опраштају им се; и којима задржите, задржани су“ (Јн. 20,22).

Уосталом, и само Јеванђеље Христово почиње речима о покајању, а оно  и у целини говори о љубави Божијој према грешнику. Будући да је Црква у свету - Тело Христово, кроз њу Христос у сваком времену поручује: „Јер нисам дошао да зовем праведнике, но грешнике на покајање“ (Мт.9,13). Љубав Божија према људима је, дакле, основ и смисао Оваплоћења Христовог, али и позив човеку, а пре свега свештенику, да се угледа на Бога и на љубав Његову, на љубав и самилост према грешнику. Будући да је и главни задатак свештеника да исправља грешника на путу спасења,  он сам мора да пође од љубави Божије и да свагда буде спреман да таквог човека увек загрли и да му помогне.  

Епископ Иринеј: Службе као благодатни дарови у најранијој историји Цркве

У оквиру циклуса предавања Служење и различите службе у Цркви, Његово Преосвештенство Епископ бачки др Иринеј беседио је 28. фебруара 2013. године пред слушаоцима сабраним у свечаној дворани Задужбине Душана Радића у Суботици, на тему Службе као благодатни дарови у најранијој историји Цркве.

Епископ далматински Фотије: Беседа о старом и новом човеку

Ако неко настоји да сачува живот свој, изгубиће га; а који га изгуби, оживјеће га. (Лк.17, 33)

Семе које падне на земљу мора да умре, да би родило род. Ако не умре, по речи Христовој, онда једно остане, ако ли умре, род многи доноси. То значи ако неко жели да задобије нови живот, мора да умре. А шта то умире? Умире стари човек. Стари човек, то је овај круг овде (показује цртеж). Шта чини старог човека? „Похот плоти, похот очију и сујета живота“ (1. Јн. 2, 16). То су главне одлике старог, телесног човека. Другим речима, стари човек у нама је наша пала природа са страстима и гресима. То треба да умре у нама, да би из нас проклијао нови живот.

Стари човек је обличје (образ), а нови подобије. Обличје наслеђујемо по рођењу, биолошки, а подобије усвајамо вером и подвигом (слободом). Са човеком се, дакле, мора догодити исто што и са семеном које падне на земљу. Оно умире да би из њега проклијао нови живот – клас. То је слика (икона) васкрсења, али и преображења. Свети Оци ово преображење виде и као исцелење старог човека и облачење у новог, одуховљеног. И то се дешава дејством благодати Божије. Све оне способности (силе) човекове, било духовне било телесне, које су у старом човеку литургисале (функционисале) пара фисин (противно природи) почињу да се исцељују и дејствују ката фисин (по природи, сходно природи). Тако сада у новом човеку, оне силе (страсти) које су тежиле злу, почињу да се преображавају у врлине. На пример, нови човек почиње да осећа гнев према греху и злу, његов немир и несмирење се преображавају у смирење, нетрпељивост (егоизам) у трпељивост и заједништво, стомакоугађање у уздржање. Једноставно, сви пороци и страсти уступају место врлини.

Епископ др Јован Пурић: Свети Јован Златоуст - литургијски етос и савременост

Савременост поставља пред нас многе дилеме. Човек мора да одговори на изазове, и то не само на оне за које су га његови учитељи у образовно-васпитном процесу припремили, него и на сасвим нове и различите проблеме које живот поставља пред нас. И то је одувек било тако. Ипак, свеопшта констатација социолога, педагога и културолога јесте да се свет данас ипак мења знатно брже него пре. Технолошки напредак и социјалне иновације у 20. веку преобразиле су свет много брже него, рецимо, читав процес технолошког развоја у средњем веку. Тај темпо развоја је присутан и данас.

Оно што је карактеристично за тај процес јесте губљење вредности. Данашњи свет функционише као тржиште, а то значи да је принцип тржишне економије тај који настоји да се наметне као општеважећи. Све је подложно законима понуде и потражње - или нам такав став бар бива наметнут од стране глобалне привредне елите. Па, ипак, и унутар самог овог света постоји жеђ за истином, за нечим што се неће повиновати поменутој логици тржишта. Савременом човеку је потребно нешто што не може да купи.