Свети Стефан и Јелена (Штиљановић)

После пропасти Српског царства и деспотовине у Смедереву (1459. године), Срби у Србији и другим српским крајевима потпали су под турско ропство, док су Срби преко Саве и Дунава потпали под власт Мађарско-аустријске државе. Они су ту били нешто слободнији и по дозволи мађарских краљева имали су своје старешине, који су се звали деспоти и управљали су Србима у Срему, Бачкој и Славонији. Тако је после пропасти Српске државе у Смедереву, српски деспот у Срему постао Змај Огњени Вук, син Гргура Бранковића Слепог, синовац светог Стефана Слепог, последњег деспота слободне Србије и Смедерева. По смрти пак Змај Огњеног Вука, мађарски краљ Матија даде деспотско звање Ђорђу Бранковићу, сину споменутог Светог Стефана Слепог и Свете Мајке Ангелине. Но како се Ђорђе убрзо замонаши и доби име Максим, деспотску титулу наследи његов брат Јован Бранковић, који и деспотоваше све до своје смрти 1502. године. После његове блажене кончине, његова благочестива супруга деспотица Јелена, обрати се своме сроднику на српском јадранском приморју кнезу Стефану Штиљановићу и позва га да, уместо преминулог супруга њеног Светог Јована, он преузме у Срему и Славонији српско деспотско достојанство.

Свети свештеномученик Дионисије Ареопагит

Свети Дионисије Ареопагит роди се од високородних родитеља, незнабожаца, и би васпитан у знаменитом граду Атини. Од ране младости он би дат да се учи јелинској мудрости. У томе он показа такав успех, да је у својих двадесет пет година превазилазио у философији све своје вршњаке. Али желећи да се још већма усаврши у философским наукама он отпутова у Египат, у град Илиопољ, јер тамо издавна живљаху знаменити учитељи. Код њих Дионисије, заједно са својим другом Аполофаном, изучаваше астрономију. А онога дана, када ради нашега спасења Господ Христос би распет на крсту и сунце помрча те тама би по свој земљи три сата, Дионисије зачуђен узвикну: "Или Бог, Творац целога света страда, или овај видљиви свет скончава". - Ово пак он рече о страдању Господњем по надахнућу Духа Божија а не по учењу мудрости овога света.

Преподобни Андреј Јуродиви

За царовања Лава Мудрог, сина цара Василија Македонца, неки великаш Теогност купи много робља. Међу робљем се налажаше и овај Андреј, Словенин по пореклу. Андреј беше красан младић телом и душом. Теогност га заволе више него друге робове, и одреди га за свог најповерљивијег слугу. И даде га у школу да се учи светим књигама. Бистар и вредан, Андреј брзо изучи Свето Писмо, и показа се тако писмен и мудар, да га господар његов узе за свог писара. Добре душе, Андреј беше мио свима: вољаху га и господар и све слуге његове. Побожан, Андреј се усрдно Богу мољаше, и с љубављу црквене службе похађаше, и свете књиге читаше. Нарочито је волео читати житија светих Отаца и мучеништва светих Мученика. И срце му се запали жељом и љубављу да се угледа на њих и да их подражава.

Свети свештеномученик Кипријан и Јустина Девица

У време цара Декија живљаше у Антиохији Сиријској неки Кипријан, философ и чувени волхв. Он беше родом из Картагине, од родитеља незнабожаца, који га од детињства предадоше на службу своме незнабожачком поганом богу Аполону. У седмој години својој Кипријан би поверен волхвима да изучи вештину волхвовања и демонску мудрост. А кад напуни десет година, родитељи послаше Кипријана на гору Олимп, да се усаврши у жречеству, јер ову гору незнабошци називаху обиталиштем богова, пошто се на њој налажаше огромно мноштво идола, у којима живљаше безброј демона. На тој гари Кипријан изучи ђавољу науку до савршенства: јер упознаде разна демонска утварања, научи да изазива промене у ваздуху, да пушта громове и кишу, да узбуркава таласе морске, да прави штете по воћњацима, градинама и пољима, да наводи на људе недаће и болести; једном речју, он изучи свепагубно мудровање и свезло деловање ђаволово.

Митрополит Амфилохије: Пећка Красница

Вјечност нас милује
Кроз Твоје чедно око
Сабор светопећких
Отаца рода мога
у њему столује
Ти којој је мачем
срце прободено
маглу земнога царства
скини са душе
Лазаревом потомству
благодатном снагом
небу га вини
из пролазног праха
Видовданом
просвети му ум
кости његове прикуј
страху Господњем
одроби робље
памћењем
Љепоте непролазне
што из Тебе сјаје
Краснице милолика
чуварко земље косовске
Обновитељко
вјечног боголика
у људима
и у сваком бићу
на земном шару
што Бога има
за безмјерну мјеру
постојања.

Пећка Патријаршија, 1993.

(Преузето из збирке песама У ЈАГЊЕТУ ЈЕ СПАС - Митрополит Амфилохије Радовић, Подгорица, Октоих, 2000.)