Црквена Нова година

Први Васељенски Сабор определио је да година црквена почиње првог септембра. Месец септембар је био код Јевреја почетак нове грађанске године (2 Мојс. 23,16), месец збирања плодова и приношења жртви благодарности Богу У време овога празновања Господ Исус је ушао у синагогу у Назарету, отворио књигу пророка Исаије и прочитао речи: "Дух је Господњи на мени; за то ме помаза да јавим еванђеље сиромасима; посла ме да исцелим скрушене срцем; да проповедам заробљенима отпуштење и слепима прозрење; да ошустим потлачене; да огласим годину милости Господње" (Лк. 4, 18-19; Ис. 61, 1-2). Још је овај месец септембар знаменит у историји хришћанства што у њему цар Константин Велики одржа победу над Максенцијем, непријатељем вере Христове, а тој победи следоваше слобода хришћанске вероисповести у целој римској царевини. Дуго времена је и грађанска година у хришћанском свету рачуната као и црквена од првог септембра; па се је она пренела на први јануар најпре у западној Европи, а потом и у Русији у време Петра Великог, и у остале православне земље.

Преподобни Симеон Столпник Стари

У земљи Кападокији, у селу Сисану, живљаху хришћани супрузи Сусотион и Марта. Њима Бог дарова овај благословени плод сина, коме дадоше име Симеон, и кога по обичају хришћанском крстише. Васпитаваше се он не у књижном учењу него у простоти и незлобивости; али се мудрост Духа Божија усељује и у просте људе и зна неуке избирати, да би посрамила мудровање овога века. Када Симеону, будућем пастиру словесних оваца, бејаше тринаест година, он стаде пасти овце оца свога, чиме се уподоби Јакову, Мојсију и Давиду, који такође пасијаху овце и бише удостојени божанских откривења. Једном у току зиме, када се овце због великог снега не изгоњаху на пашу, блажени дечак Симеон беше слободан и са родитељима својим оде у недељу у цркву. Пажљиво слушајући шта се пева и чита, Симеон чу свето еванђеље у коме се називају блаженима сиромашни, они који плачу, кротки, чисти срцем, па упита једног чесног старца који стајаше поред њега, шта значе ове речи. Научен Духом Божјим, старац стаде објашњавати Симеону и дуго га поучаваше, показујући му пут ка сиромаштву духа, чистоти и љубави Божјој, и ка врлинском животу уопште, који води савршенству. И добро семе старчевих поука паде на добру земљу: у души Симеоновој тог часа изниче усрдна чежња ка Богу и израсте непоколебљива жеља да пође тесним путем који води к Богу, јер он одлучи у уму свом да без одлагања остави све и крене за чежњом срца свог. Поклонивши се чесноме старцу и благодарећи му за корисно поучење, Симеон му рече: Ти си ми отац и мати, учитељ добрих дела и вођ спасења мога.

Преподобни Јустин Ћелијски: Беседа на Сабор Срба Светитеља

Душа често заспала у гресима. А око нас, изнад нас бруји благовест Господа Христа: "Хајдете, све је готово"[1]. Царство је Небеско сишло на земљу јер је Бог сишао на земљу. Господ Христос је постао човек, и гле Царство Небеско спустило се на земљу.[2] А ви људи, ви спавате мртвим сном греха! "Хајдете, све је готово"...

Спаситељ зове сваког човека кроз данашње Свето Еванђеље, и мене и тебе, брате и сестро. Шта је то готово, Господе, шта си то нама спремио, шта си то донео нама када си као Бог сишао на земљу и постао смерни човек? - Вечну Истину, Вечну Правду, Вечни Живот, донео сам вама људима на земљи. Ето ради тога сам дошао, то и јесте Царство Небеско, то и јесте Царство Божје, добити Живот Вечни, победити смрт, победити грех, победити ђавола, ето ради тога сам ја дошао у овај свет.

Свети новомученици јасеновачки, молите Бога за нас!

Због верности Богу и Божјој правди пострадасте телом - земља се растужи; ал' спасосте душе - Небо се весели. А преци се ваши распеваше Небом, на капији Раја сретоше вас песмом: Имена су ваша у књизи вечности, улазите у Рај, децо бесмртности! Ми на земљи, род ваш, кличемо вам у глас: Мученици нови, молите за нас!

Пренос моштију Светог Александра Невског

Од малена окренут Богу. Кнез Новгородски постао је 1236. године. Иако слабији војском, уз помоћ Бога, победио је Швеђане на реци Неви 1240. године. Године 1250. постао је велики кнез Владимирски. У татарској Златној Хорди није хтео да се поклони идолима. Због његове мудрости, храбрости, телесне снаге и лепоте, уважавао га је и татарски кан. Осетивши да му се примакао крај, замонашио се са именом Алексије, причестио и – испустио душу. Било је то 1263. године, када је имао 43 године. При сахрани, као жив, отворио је руку и узео опроштајну грамату од митрополита. По наређењу цара Петра Великог, 1724. године, мошти су му пренете из Владимира у Петроград, у Александро-Невску лавру, где су и сада.