Свети мученици Ермил и Стратоник

Нечестиви цар Ликиније веома се стараше да помоћу жртава угоди поганим боговима својим, и подиже велико гоњење на све хришћане. Ради њих претраживаху градове; због њих претресаху покрајине и села. И сваки који би пронашао хришћанина, и о томе известио цара, удостојавао се велике награде од цара. Зато се сви дадоше на тражење и гоњење хришћана, да би угодили цару. Када једном приликом Ликиније сеђаше на високом месту и изрицаше пресуде, приступи му један војник говорећи: Овде постоји један хришћанин, по имену Ермил, који по хришћанском обичају има ђаконски чин; он одавна служи Христу, а потсмева се боговима нашим и теби царе, и низашта те не сматра. - Када то чу, Ликиније нареди да га одмах пронађу и ухвате. И пронађоше светога негде где се моли са рукама подигнутим ка Христу Богу своме. Сазнавши да га воде на суд и мучење за Христа, он се испуни радости и весеља, и иђаше с војницима, не као онај кога силом воде, већ као онај који ревносно хита на одликовање. И претстаде цару са благом смелошћу. И упита га цар: кажи тачно, јеси ли хришћанин, као што чусмо за тебе? - А он одговори: He само слободно и гласно исповедам да сам хришћанин, него и ово изјављујем: посвећен сам Богу невидљивом, и служим My као ђакон. - Цар рече: Буди онда и нашим боговима ђакон, тојест служитељ. - А мученик потсмевајући се његовим речима, рече: Изгледа ми, царе, да си или глув или безуман. Ја ти рекох да служим Богу невидљивом, а не тим вашим идолима, који су видљиви, али сами нити виде нити знају шта је то ђакон. Обмањујући себе, ти их поштујеш као богове. А они су камење и дрвеће, потпуно мртви и глуви, дела руку људских. Њих треба исмевати, а не клањати им се.

Света мученица Татијана

Света мученица Татјана роди се у Риму од високородних родитеља. Отац јој бејаше три пута проконзул. Беше то побожан и богобојажљив хришћанин, који потајно држаше свету веру. Он и кћер своју, ову свету Татјану, васпита у побожности и страху Божјем, и научи је Светом Писму. Када Татјана одрасте, не хте се удавати, и провођаше живот свој у целомудрености, јер се уневести Христу, рањена љубављу Његовом. И Христу служаше дан и ноћ, постом и молитвама умртвљујући тело своје и подвлашћујући га духу. Због свог врлинског живота она се удостоји служења у цркви, јер би постављена за ђаконису, и служаше Богу анђелски у телу. Затим Христос Бог мученичким венцем увенча невесту своју. Она пострада овако:

Преподобни Теодосије Велики

Преподобни Теодосије рођен је у области Кападокији, у селу Магариси, од благочестивих родитеља: оца Проересија и мајке Евлогије. Би васпитан у доброти, и изучи школе. А када постаде пунолетан и добро изучи Свето Писмо, одредише га да у цркви чита људима из Светих књига, јер беше слаткогласан и искусан читач као нико. Читајући поучне речи слушаоцима, он се најпре сам поучавао. Јер слушајући како је некада Господ наредио Авраму да иде из земље своје и од рода свог, и опет како у Еванђељу Господ саветује да човек ради вечнога живота остави оца и мајку и браћу, он пламтијаше срцем и гораше духом да све остави и пође за Христом путем уским и мучним. Размишљајући стално о томе, он се мољаше говорећи: Покажи ми, Господе, пут свој, и ићи ћу у истини твојој (Пс. 85, 11). Затим, ослањајући се на Бога, он крену у Јерусалим за време царовања Маркијанова, када се већ скупљаху свети оци на Четврти Васељенски Сабор у Халкидону против Диоскора и Евтихија. Пролазећи пак кроз Антиохију блажени Теодосије зажеле да види преподобног Симеона који се на стубу подвизавао, и да испроси од њега благослов и молитве. Стога пође к њему, и кад се приближи стубу, чу преподобног где му довикује: Добро дошао, човече Божји Теодосије! - Чувши где га по имену зове човек који гa никада видео није, нити га познавао, Теодосије се удиви, и павши на колена, поклони се прозорљивом оцу. Светитељ га позва к себи, и он се пoпe на стуб, и припаде к чесним ногама његовим. А овај загрли и целива богонадахнутог младића, и прорече му да ће бити пастир словесних оваца, и да ће многе отети од духовних вукова. И претсказа му и друге неке ствари и, пошто га благослови, отпусти га.

Преподобни Михаило Клопски

На петнаестак километара од Великог Новгорода, на обали реке Верјаже, налазио се манастир, звани Клопски, и у њему храм у име Животворне Тројице. Ранијих година ретко је ко знао за овај манастир, али се касније он веома прочу благодарећи чудесима светог Михаила. У том манастиру игуман беше Теодосије, муж врлинаст; за време његово и дође у Клопски манастир блажени Михаил. To би 23. јуна 1408. године.

До данашњега дана остало је непознато, откуда свети Михаил дође у манастир, и ко су му били родитељи. To ce догоди лети, у време када сва братија беху на јутрењу. На деветој песми канона јеромонах који је служио, окадивши храм, пође да покади у својој келији која се налазила поред храма. Нашавши келију отворену, иако ју је он затворио одлазећи у храм, јеромонах уђе у њу и угледа човека у монашкој одећи где седи; пред њим гораше свећа, и он преписиваше књигу Дела светих Апостола. Повративши ce y храм, јеромонах каза игуману и братији шта виде. Они, по завршеном богослужењу, пођоше у келију, али је нађоше затвореном изнутра. Игуман сатвори молитву, но одговора из келије не би. Стадоше куцати на врата, али она и даље остајаху затворена. Игуман онда нареди да се открије кров над тремом; али и та врата из трема у келију нађоше затворена. А када по наређењу игумана врата бише разбијена, и они сви уђоше у келију, тамо нађоше старца који је седео и писао. Настојатељ га упита: "Кажи ми, јеси ли ти човек или дух?" Старац понови игуманове речи. Игуман сатвори молитву, а старац изговори исте молитвене речи што и игуман. Тада настојатељ стаде дошљака осењивати крсним знаком и кадити га тамјаном; а старац се склањаше од кађења и понашаше као јуродив, сулуд.

Свети мученик Полиевкт

У време римских царева Декија и Валеријана беху у јерменском граду Мелитини два честита официра: Неарх и Полијевкт. Они се спријатељише, и њихова међусобна љубав беше тако велика, да се таква не налази ни међу једнокрвном браћом. Сваки од њих сматраше да му је живот и дисање у пријатељу. Неарх беше хришћанин, врло побожан и закону Господњем одан. А изврсни Полијевкт беше по вери незнабожац и светлошћу истине још не просвећен, ма да држаше хришћанске обичаје и украшаваше себе сваком врлином. И по свему беше родна маслина. Само му једно недостајаше: још не беше у дому Божјем. Неарх се стараше да га приведе хришћанској вери: често му је читао Свето Писмо и говорио о једином истинитом Богу, а разоткривао ништавност и гадост идолопоклонства. Али још не беше дошао, Богом предназначени, час његовог обраћења и спасења.