Светих седам мученика у Ефесу

У дане незнабожног цара римског Декија црква Христова беше гоњена, и многе слуге Христове: презвитери, клирици и други верни, бојећи се љутог мучитеља, кријаху се где је ко могао. Када Декије, страховито киван на хришћане, допутова из Картагене у Ефес, он издаде наређење да се сви житељи из околине саберу ради приношења жртава идолима. Залуђен гордошћу, цар постави усред града идоле, начинивши пред њима жртвенике, и нареди да заједно с њим најпре старешине градске принесу жртве боговима. При овом свенародном празничном жртвоприношењу земља се натапаше крвљу кланих животиња и ваздух се испуњаваше димом и смрадом жртава. Трећега дана цар издаде наређење да се покупе сви хришћани и присиле на приношење жртава идолима. Тада стадоше тражити хришћане свуда: извлачаху их из домова и пештера, и у гомилама с поругом довођаху на трг где је сабрани народ приносио жртве идолима.

Преподобни Исакије, Далмат и Фауст

Преподобни Далмат беше најпре официр при цару Теодосију Великом, и цар га држаше у великој части. Затим Бога ради он презре све световно, па оставивши жену и децу, узе са собом само сина свог Фавста и оде к преподобном Исакију који у предграђу Цариграда имађаше манастир. Ту их преподобни Исакије постриже у иночки чин, и они оба вођаху веома богоугодан живот, добро се подвизавајући у испосничким трудовима. А када преподобни Исакије зађе у дубоку старост и приближи се крају, он сазва братију, поучи их о спасењу, и постави им за игумана место себе преподобног Далмата, по чијем имену и сама обитељ касније би названа Далматска.

Пренос моштију Светог првомученика и архиђакона Стефана

Пошто свети архиђакон Стефан би камењем убијен од Јевреја, чесно тело његово лежаше на отвореном месту под градом ноћ и два дана: јер беше остављено да га поједу пси, звериње и птице. Али се ништа не косну тела, јер га Господ чуваше. Друге пак ноћи славни законоучитељ јерусалимски Гамалил, који се спомиње у Делима Апостолским (5, 34; 22, 3), који беше почео нагињати вери Христовој и постао потајни пријатељ светих апостола, посла побожне људе да неприметно узму првомучениково тело; и он га однесе на своје имање у село које се по њему називаше Кафаргамала, тојест село Гамалилово, удаљено двадесет потркалишта од Јерусалима. Ту га Гамалил чесно погребе, положивши га у пећини уновом гробу свом. Потом Никодим, кнез јеврејски, који ноћу беше долазио Господу Исусу (Јн. 3, 1-2), престави се плачући над гробом светога Стефана; Гамалил и њега сахрани у исту пећину близу првомученикова гроба. Затим и Гамалил, примивши свето крштење са својим сином Авивом и богоугодно поживевши неко време у хришћанској побожности, сконча; оба они бише погребени у истој пећини крај Стефановог и Никодимовог гроба.

Житије Светог краља Олава (Улава) Норвешког

Свети краљ Олав (Харалдсон) Норвешки рођен је 995. године у породици малог краља од Вестфолда - Харалда Гренландера и мајке Осте Гудбрансдатир - и био је праунук првог норвешког краља Харалда Риђокосог (Лепокосог), првог ујединитеља Норвешке. По неким историјским подацима већ од дванаесте године узео је учешћа у викиншким освајачким и пљачкашким походима на остале делове Европе (Шведску и Данску), у којима је стекао прва ратничка искуства. Прекретница у животу Светог била је битка код Кантерберија (Енглеска), 1011-1012. године, у којој су викинзи провалили у храм и за време Литургије побили монахе који су се налазили на богослужењу. У храму је био и Свети владика Алтег (Ælfheah, 954-1012; Филлипс А. свящ. Святой Альфедж Кентерберийский, мученик и патриот. Электронная версия: http://www.pravoslavie.ru/put/29344.htm), исти онај архијереј који је извршио свето миропомазање Олава Тригвасона (а који је био један од чланова делегације коју је Свети кнез Владимир Руски послао у Константинопољ пре крштења Русије). Владику су касније викинзи убили, претходно тражећи од њега да откупи себе, што је он одбијао. Учешће у нападу на Кантербери и индиректно учешће у смрти Светог Алтега је нека врста прекретнице у судбини Светог Олава Харалдсона.

Свети мученици Макавеји

Пре но што почнемо повест о страдању светих мученика, чија су имена записана на земљи у "Књигама Макавејским", а на небу - у књигама вечног живота, умесно је у виду кратког предговора проговорити о ондашњој смутњи у Јерусалиму и о гоњењу на благочестиве Јевреје који се држаху закона Божјег. И једно и друго изазваше најпре лажни законоучитељи и властољубиви првосвештеници јерусалимски. Затим, по попуштењу разгневљеног Бога, ту смутњу и гоњење појачаше незнабожачки народи, који беху завладали Јудејцима, те се Свети Град зали крвљу и светиња Божја напуни мрзошћу.