Преподобни Порфирије Кавсокаливит

Блажени старац Порфирије рођен је 7. фебруара 1906. године у селу Свети Јован Каристија у близини Аливерије. Његови родитељи су били сиромашни али побожни земљорадници. Отац му се звао Леонида Бајрактарис, а мајка Јелена, кћи Антонија Ламброса.

На крштењу је добио име Евангелос и био је друго од петоро деце својих родитеља. Школу у свом селу похађао је само две године. Учитељ му је већином био болестан, и деца су веома мало научила од њега. Гледајући ту сиромаштину, мали Евангелос је напустио школу; радио је на породичном имању и чувао оно мало стоке што су имали. Радио је од своје осме године. Ради боље зараде, још тако млад прихватио се посла најпре у оближњем руднику угља, а затим у бакалници у Халкиди и у Пиреју.

Митрополит Амфилохије: Божићни загрљај Бога и човјека

"Много пута сам почињао да Вам пишем", каже генијални руски мислилац Павле Флоренски у свом писму једном од блиских пријатеља, "и истотолико пута престајао са писањем. Необично би ми се хтјело да будем у општењу са Вама, продужује он, али Вам не писах (чак и сад не пишем оно што бих хтјео), јер је мојим животом завладала нека неизрецивост, и то до те мјере да чак ни за самог себе не налазим ријечи, да у њих смјестим своје унутарње биће. Само ми је једно јасно: свуд некакви тамни зидови, удари ако хоћеш и главом о њих, и опет ни рупицу отворити нећеш.

Од науке и философије, и њима сличних ствари, већ одавно сам дигао руке, и престао да сматрам да су оне "све". Управо тада сам почео да назирем, да је смисао и циљ нашег подвига и труда - општење са личношћу: не у "дјелатној љубави" и не у "служењу ближњем" (ни на то нијесам гледао и не гледам као на "све"), него у додиру голе душе саголом душом. Ако постоји могућност да човјек постигне нешто позитивно, то се може десити само у таквом додиру и кроз такво сједињење, у коме би бар два човјека схватили један другога на свагда и до краја. Само у таквом додиру они се могу један другом открити као бескрајност. Увидио сам да је такво јединство - основа свега, и да је оно постулат цјелокупног живота. Но да ли је оно остварљиво? - То је за мене судбинско питање. И, премда у извјесним моментима оно (јединство) изгледа пуна стварност, у другим опет - оно ишчезава бесповратно, остављајући иза себе границе и провалије међу личностима. Тада изгледа, да сви напори да се оне премосте, остају тужна и бесмислена људска мука...Човјеку није потребан пријатељ, па ма он био геније, он се не нуждава у умним, префињеним и финим односима, њему је потребан једноставно Друг, и топли, цјелосно људски односи, такви односи, када дају себе, а не своје, и узимају мене, а не моје. Да ли је то могуће? Ако није, онда се сав живот обвија безизлазно мрачним покривалом, зато што без тога постаје немогуће и било какво стваралаштво и дјелатност. Јер "дјела" сама за себе, неосветљена личним односима, изгледају ми исувише непотребна. Сва "дјела" имају за мене само символичку вриједност, тј. уколико она изражавају и служе личном општењу, не унутрашњем савезу.

Протопрезвитер Михаил Кардамакис: Подвиг и пост

Пост, бдење, молитва, милосрђе и свако друго добро дело, које бива Христа ради, представља начин за задобијање Духа Светог (који је истински циљ хришћанског живота)... Само добро дело које бива Христа ради, доноси полод Духа Светог. Ниједно дело које се не чини ради Христа, чак и да је добро, неће имати награду у животу будућег века, јер ни у садашњем животу не доноси благослов Божији. (Григорије Ниски)

Хришћански пост - његова потреба и смисао

Пост као привремено или трајно одрицање од неких јела и уздржавање од извесних навика присутан је, у разним облицима, у свим религијама и кроз целу историју човечанства од праисторије до данас. Најчешће је то био израз кајања и туге, или покушај прочишћења и постизања вишег духовног ниовоа ради умилостивљења Творца, а не ретко је пост био саставни део припреме за неке религиозне обреде и ритуале. Но нас овде, пре свега, занима хришћански пост и његова примена, потреба и смисао.

Откуда пост и чему служи?

Пост је божанског порекла; Божја установа и наредба. Пост је рајска установа и заповест Божја (1.Мојс. 2. гл.9. и 15–17.ст).

Хришћански пост води порекло од Господа Исуса Христа. Господ је и сам постио  четрдесет дана, пре него што је почео да проповеда своју науку и посту поучавао своје бројне следбенике (Мт.6. 16-18); Постио је пре њега и пророк Мојсеј и други пророци. Постили су и апостоли и сви православни хришћани кроз векове. "Пост је све Свете руководио у животу по Богу", каже Свети Василије Велики. Пост је не само Божја заповест, него и божански начин живота, по речима Светог Симеона Солунског, ''Бог не потребује хране, пост нас приближава анђелима, који не једу, нити пију, пост укроћује тело да би душа живела, док угађање телу – убија душу ''.