Света преподобномученица Февронија

У време незнабожног цара Диоклецијана беше у Риму епарх Антим, који имађаше сина Лисимаха, за кога он обручи дивну девојку, ћерку сенатора Просфора. Разболевши се смртно, епарх Антим призва свога брата Селина и рече му: Господине мој брате! ево ја одлазим из земаљског живота и теби поверавам свога сина Лисимаха; ти му буди отац уместо мене, а он нека ти буде син. После моје смрти ти што пре склопи брак између њега и његове веренице, Просфорове ћерке.

Селин обећа своме брату епарху Антиму да ће поступити по његовој жељи. Три дана након тога Антим премину. После смрти Антимове, цар Диоклецијан дозва к себи Лисимаха и његовог стрица Селина, и насамо рече Лисимаху: Младићу, памтећи љубав оца твога према мени, ја сам хтео да на његово место поставим тебе за епарха, али пошто чух да волиш хришћанску веру, ја то одложих док не проверим да ли је то истина. Ради тога ја хоћу да те сада пошаљем на Исток, да тамо искорениш хришћанску веру; и када се по извршењу тога будеш вратио, ја ћу те наградити чином епарха.

Преподобни Јустин Ћелијски: Беседа на празник Рођења Светог Јована Крститеља

У име Оца и Сина и Светога Духа. Ево великог Празника, ево Празника Највећег човека у роду људском, јер данас празнујемо рођење Светога Претече. Човека - али више Пророка, више Анђела, више Монаха, више Апостола, више Еванђелиста. Све је он то у себи имао, зато је Спаситељ и изрекао највећу похвалу о њему, да је он "Највећи између рођених од жена". Највећи између рођених од жена[1]. Замислите такву похвалу! Није ту похвалу изрекао човек, ни Пророк, ни Апостол - већ сам Бог, Господ Христос, Који је постао човек и дошао у овај свет. И гледајући сав род људски, Он је њега истакао као Највећег у роду људском. Зашто? Зар је већи од Апостола Павла, зар је већи од Апостола Петра, зар је већи од Еванђелиста Јована? Да, већи. У чему је величина његова? Ево у чему.

Владимирска икона Мајке Божје

Године 1480. незнабожни цар татарски Ахмат са великом војском слеже се на реку Угру, да зарати са великим кнезом Јованом Васиљевичем. Москви је претила опсада. Тада велики кнез, наоружавши се молитвом и благословом митрополита сверуског Геронтија, и свога духовника Васијана, архиепископа ростовског, изиђе против Татара ка реци Угри. Оба архијереја усрдно замолише великог кнеза да се јуначки бори са незнабошцима за православну веру. Дуго време војске стајаху једна према другој, не приступајући одлучујућој бици. Најзад, посредништвом Пресвете Богородице догоди се дивно чудо: страх одједном спопаде Татаре, и они, бојећи се један другог, разбегоше се никим не гоњени.

Тако свемилостиви Бог, ради молитава Пресвете Богородице, дарова хришћанима сјајну победу над непријатељима без проливања крви, поштедевши достојање Своје - град Москву и сву Русију. Кад се велики кнез Јован Васиљевич заједно са својим сином великим кнезом Јованом и са свом војском врати у Москву, сви се људи обрадоваше великом радошћу, славећи Бога и Пресвету Богородицу за славно избављење. Од тога доба у богоспасаваном граду Москви би установљен нови празник у част иконе Пресвете Богородице, зване Владимирска, пред којом се народ молио за спас од Татара. Тај празник се празнује 23. јуна, и врше се литије, у славу и благодарност Спаситељу целога света - Христу Богу нашем, и Његовој Пречистој Богоматери.

Света мученица Агрипина

Света девојка Агрипина беше рођена и васпитана у Риму. Измалена она предаде себе Богу, и беше "Христов мирис међу онима који се спасавају" (2 Кор. 2, 15). Украсивши душу своју девственошћу и чистотом, она као миомирисан цвет умирисаваше срца верних и одгоњаше смрад страсти. Духовно обручивши себе Господу Христу, она као невеста Христова смело и јуначки похита на мучеништво, и из љубави према Женику свом Христу предаде себе на многе муке и страдања, у време цара Валеријана. По телу је гвозденим штаповима тако жестоко бише, да јој кости поломише. Затим јој хаљине свукоше и у ланце је оковаше. Но анђео Господњи невидљивом руком раздреши је окова и укрепи је; и она, разрушивши свако безбожје у мукама предаде дух свој Богу.

Свети свештеномученик Јевсеније

Свети Јевсевије беше епископ града Самосата, који се налазио под влашћу антиохијске патријаршије. У оно време када Аријева јерес, превлађујући, наношаше велике штете, и силно смућивана њоме Црква Христова се колебаше као лађа усред буре на мору, свети Јевсевије се показа као муж правоверан, побожан, пун ревности по Богу, постојан, храбар и непоколебљив у православном вероисповедању.

После смрти великог цара светог Константина у источној половини царства ступи на престо његов син Констанције. Као аријанац, цар Констанције веома помагаше аријанце и бораше се за њих. Стога за царовања његова беше велико гоњење на православне и злостављање православних. Тада и свети Јевсевије поднесе не мала страдања од аријанаца због своје ревности за православну веру. А његова побожна ревност за Цркву Христову поче се обелодањивати преко следећег догађаја.