Старац Емилијан Симонопетритски: О манастиру

Манастир је слика целокупне Цркве – слика Сабора Цркве. Игуман (старац) је слика Бога – он је на месту Христовом. Други чланови манастира изображавају сабор светих. Манастир је велика тајна. Старац је видљиво изображење Тајне, Онога невидљивога – Бога и свега онога што се не види, али се духовним очима осећа. Старац треба да обликује и узводи братство (сестринство) у духовном животу и узрастању у Христу. Старац нема само обавезу да се брине о типику, о дневним потребама, храни братства (манастира). Он првенствено треба да узводи поверене му душе до савршеног, мистичног јединства са Богом. Манастир је једна заједница, истинска кинонија, рајска заједница, заједница Царства небескога, заједница свих светих.

О уметности живљења и животу у Духу

У црквено-народном дому Светог Василија острошког у Никшићу, у петак 29. јуна предавање под називом “Умјетност живљења“ одржао је јеромонах Арсеније Јовановић, сабрат манастира Острог. Разговор оца Арсенија о овој теми изазвао је велику пажњу публике, те у тексту који слиједи доносимо изводе из овог веома интересантног, животног и, надасве, душекорисног излагања.

“У многим некадашњим религијама и философским системима човек се често упоређивао са сликом реке. Човек је, значи, као река, наизглед он је увек исти, али он је, у ствари, у сваком тренутку другачији. Време пролази, ми се мењамо, како духовно тако и телесно. Ако погледамо водени ток, замислимо да је то наша душа, а оно корито је наше тело, и једно и друго се мења, тако да у овом животу човек може ићи у два тока – духовни и световни ток. Световни ток је ток којим се пуштамо низ матицу и то је пут онечишћења, поробљења и остарења, старости, старења... Како река тече она је све мутнија, шира, спорија, тромија, а корито све више еродирано, проширено, оно губи свој облик и форму и, на крају, та мутна, спора река се улива у неко море и нестаје. Духовни пут је пут очишћења, ослобођења и омладошћења. Потпуно је супротан световном току и то је пут којим би требали да путују хришћани, а он је узводан ток, то је пут борбе, пут ка нашем Извору. Ми се не утапамо у неко врховно Једно, у неко бесловесно божанство, као што многе религије говоре, не, ми се враћамо нашем Извору, враћамо се Господу Богу Који нас је створио, враћамо се нашем Творцу и нашем једином Родитељу“.

Епископ пожаревачко-браничевски Игнатије (Мидић): Проблем смрти у хришћанској онтологији

Смрт је суштински проблем не само за човека већ и за свако биће које постоји на земљи. Свака људска активност, све што човек чини има иза себе страх од смрти и тежњу да се смрт победи и превазиђе. Чак и зло које чине људи често је мотивисано циљем да се њиме превазиђе смрт и живи вечно. Уосталом, грех у хришћанском схватању није ништа друго до акт којим човек жели да победи смрт и живи вечно, али то не постиже. Сам живот, само постојање није просто позитивна категорија, већ и негациона. Живети, постојати значи стално побеђивати и избегавати смрт. Није случајно што живот констатујемо — тј. постајемо свесни да живимо, у пуном смислу ове речи — онда кад избегнемо смрт и кад год сагледавамо живот из перспективе смрти.

Епископ Јован: Беседа на Духове 2009.

Господо хришћанска, eво нас у Тајни празника Св. Педесетнице. Ево прилике да уђемо у тајну језика Цркве и да откријемо себи и свету, опет и изнова, сву лепоту празничног доживљаја.

Време празника открива нам прво јављањe свештеног времена. Свештено време - то је време Цркве, и за његов извор може се сматрати дан Св. Педесетнице. На тај начин религиозан и побожан човек, за разлику од оног који у потпуности живи световним, секуларним начином живота, он живи у свештеној садашњости, која би се могла упоредити са есхатолошком стварношћу. Нерелигиозном човеку је неприступачно ово тајанствено осећање литургијског времена, па су услед тога за њега неприступачне и више пројаве духовне културе. Појава Педесетнице неоспорно сведочи да је храм место освештања, доживљаја свештенога времена. Зато је Црква Саборна, односно васељенска, а не национална Црква. Од чуда гласолалије започиње Црква, чиме ће се окончати њен ход кроз историју - носећи универзалну поруку и поуку. У земаљском шаренилу и разноликости, сва човечанска историја сведочи о богатству културе. Можемо слободно поновити речи Господње "да Дух дише где хоће", стварајући велика дела културе и уметности.

Свети Григорије Палама: Беседа на Вазнесење Господа и Бога и Спаситеља нашега Исуса Христа

1. Јудејци су по Закону празновали Пасху, односно прелазак из Египта у Палестину. Ми празнујемо еванђелску Пасху, тј. прелазак наше природе у Христу из смрти у живот, из пропадљивости у непропадљивост. Која би реч могла да изрази различитост у узвишености између онога што је старим законодавством било установљено као светиња и повода за наше празнике? Људска реч, наравно, не може да изрази такво превасходство и стога је сада уипостазирана Премудрост највишег Оца, превечни и надсуштаствени Логос Божији Који се човекољубиво сјединио са нама и настанио код нас, делима показао повод за празник и јасно означио висину тог превасходства. Ми сада празнујемо прелазак наше природе у Њему, али не из подземне сфере (преисподње, подземља) на површину земље, него са земље на небо - небеса, а затим и до престола Онога Који влада над свима.