Светих 40 мученика Севастијских - Младенци

На данашњи дан се прослављају Светих Четрдесет Мученика Севастијских, који су били војници римског цара Ликинија. Кад су настали поновни прогони хришћана, четрдесет њих није хтело да се одрекне Христа. Било им је запрећено да ће бити лишени војничке части, на шта је један од њих, по предању - Кандид, рекао: „Не само част војничку, но и тела наша узми од нас; ништа нам није драже и часније од Христа Бога нашега." Тада је војвода Агрикола наредио да их каменују, али су се каменице враћале и погађале оне који су их бацали. Један камен је погодио Агрикола и разбио му зубе.

Недеља четврта поста - Средопосна

И одговарајући један из народа рече: Учитељу, доведох теби сина свога у коме је дух неми.
И кад год га ухвати ломи га, и пену баца, и шкргуће зубима; и суши се. И рекох ученицима твојим да га истерају; и не могоше.
А он одговарајући рече: О роде неверни, докле ћу с вама бити? Докле ћу вас трпети? Доведите га к мени.
И доведоше га њему; и кад га виде дух, одмах га стаде ломити; и паднувши на земљу ваљаше се бацајући пену.
И упита оца његова: Колико има времена како му се то догодило? А он рече: Из детињства.

И много пута баца га у ватру и у воду да га погуби; него ако што можеш, помози нам, смилуј се на нас.
А Исус му рече: Ако можеш веровати, све је могуће ономе који верује.
И одмах повикавши отац детета са сузама говораше: Верујем, Господе, помози мојему неверју!

А Исус видевши да се стече народ запрети духу нечистоме говорећи му: Душе неми и глухи, ја ти заповедам, изиђи из њега и више не улази у њега!
И повикавши и изломивши га врло, изиђе; и би као мртав тако да многи говораху: умрије.
А Исус, узевши га за руку, подиже га; и устаде.
И кад уђе у кућу, питаху га ученици његови насамо: Зашто га ми не могосмо истерати?
И рече им: Овај се род ничим не може истерати до молитвом и постом.
И изишавши оданде иђаху кроз Галилеју; и не хтеде да ко дозна,
Јер учаше ученике своје и говораше им да ће Син Човечији бити предан у руке људи, и убиће
а, и када га убију, трећег дана васкрснуће.

(Свето Јеванђеље по Марку 9, 17-31)

Старац Пајсије

Двадесет петог дана месеца јула, 1924. лета Господњег, у светој Кападокији, тој благословеној земљи на истоку, родио се мали Арсеније (касније отац Пајсије) и тамо први пут угледао светлост дана, светлост чулног сунца, он који је касније требало да светлошћу обасја очи многих људи и одведе их ка Светлости Истинитој. Ко је тада могао и помислити да ће тај благословени младенац постати такав духовни див? Наравно, нико. Нико осим Светог јеромонаха Арсенија, тог доброг фараског пастира, који провидевши ово својим даром прозорљивости, на крштењу, уз многе свете и драгоцене своје молитве, детету даде и своје име.

Крстопоклона недеља

У суботу треће недеље Великога Поста, од давних времена, на средину цркве се износи крст, а четврта недеља Великога Поста која следи после тога назива се Крстопоклоном недељом. Знамо да је Велики пост припрема за Страсну седмицу, за дане у које се Црква сећа страдања, распећа и крсне смрти Исуса Христа. Изношење крста на Крстопоклону недељу има за циљ да нас опомене на крајњи циљ нашег интензивног и продубљеног хришћанског живота којим живимо у те великопосне дане. У вези са тим умесноје да се још једном присетимо места које Крст - као главни и узвишени символ Хришћанства - заузима у хришћанској вери. Тај символ има два - међусобно уско повезана - значења. Са једне стране, то је Крст Христов као онај одлучујући догађај којим се завршава земаљски живот и служење Господа Исуса Христа. То је прича о чудној и страшној људској мржњи према Ономе Који је све Своје учење усредсредио на заповест о љубави, Који је сву Своју проповед усредсредио на позив на самоодрицање и саможртвовање у име те љубави. Пилат - римски управитељ Јудеје - коме су привели ухапшеног, пребијеног и попљуваног Христа говори: "Овај човек никаква зла није учинио". Међутим, то је изазвало само још бучније урлање руље: " Распни Га, распни Га!".

Обретење главе Светог Јована Крститеља

Велики и славни Крститељ Јован би посечен по жељи и наговору злобне Иродијаде, жене Иродове. Када Јован би посечен, нареди Иродијада да му се глава не сахрањује заједно са телом, јер се бојаше да страшни пророк некако не васкрсне. Стога узе његову главу и закопа је на неком скривеном и бешчесном месту, дубоко у земљу. Њена дворкиња беше Јована, жена Хузе, дворјанина Иродова. Добра и благочестива Јована не могаше трпети да глава Божјега човека остане на месту бешчесноме, ископа је тајно, однесе у Јерусалим и сахрани на Гори Јелеонској. Не знајући о свему томе, цар Ирод када дозна о Исусу како чини велика чудеса, уплаши се и рече: "То је Јован кога сам ја посјекао, он устаде из мртвих" (Мк 6, 16). После извесног времена неки знаменит властелин поверовавши у Христа, остави положај и сујету светску и замонаши се, и као монах, с именом Инокентије, настани се на Гори Јелеонској баш на оном месту где је глава Крститељева била закопана.