Преподобни Теодор Сикеот

Преподобни Теодор роди се у селу Сикео у Галатији, због чега би прозван Сикеот. Мати његова Марија заче га са службеником цара Јустинијана Великог Козмом. А када га заче, мати његова те ноћи усни овакав сан: огромна светла звезда сиђе с неба у њену утробу. Она исприча свој сан својој мајци Елпидији и сестри Диспенији. Затим оде једном прозорљивом старцу, који је недалеко од села проводио отшелнички живот у Богу, и исприча му своје сновиђење. Старац јој даде духовне савете и поуке о богоугодном животу, па јој рече: Дете што се у теби зачело биће заиста велики човек не само пред људима него и пред Богом, јер светла звезда означава царску славу, како то мудри тумачи снова објашњавају. Али у твом случају, то не претсказује царску власт на земљи, већ звезда коју си видела претсказује славу врлина и благодати Божје, коју Бог изли у зачето тобом. Јер Бог често освећује слуге своје у утроби пре рођења њихова. - Пошто прозорљиви старац изрече ово пророштво Марији, и поучи је како треба, он је отпусти с миром. За овај случај дознаде и епископ Анастасиопољски. Теодосије, и он такође сматраше да то сновиђење значи да ће зачето дете бити светлост свету.

Свети свештеномученик Јануарије

За време гоњења хришћана под незнабожним царевима Диоклецијаном и Максимијаном би изведен на суд епископ кампанијски у Италији Јануарије пред кнеза кампанијског Тимотеја. Кнез покуша најпре ласкама а затим претњама да га придобије за идолопоклонство. Али кад виде да је епископ Јануарије непоколебљив у хришћанској вери као стуб, кнез нареди да га вргну у усијану пећ. Но свети мученик, као некада Три Младића у вавилонској пећи, стајаше неповређен посред огња, појући и славећи Бога, јер Анђео Божји сиђе к њему и расхлади огањ невидљивом росом. И кад изиђе из пећи, сви се запрепастише видевши да му огањ ни одећу није додирнуо. А кнез, сматрајући да се епископ хришћански сачувао од огња помоћу неких мађија, још више се разјари и нареди да мученика растегну на мучилишту тако јако, да му и зглобови пуцају, па онда без милости бију.

Житије Светог Николајa Жичког и Охридског

Златоусти проповедник Васкрслог Христа

Епископ Николај (у свету Никола Велимировић) рођен је 23. децембра 1880. у селу Лелићу од родитеља Драгомира и Катарине. После основне школе, гимназије у Ваљеву и Богословије у Београду уписао се на Старокатолички богословски факултет у Берну, Швајцарска, где је 1908. одбранио докторску дисертацију Вера у Христово васкрсење као основна догма Апостолске Цркве. Идуће године одбранио је дисертацију о Берклију у Женеви. Двадесетог децембра 1909. замонашен је у манастиру Раковици и рукоположен у чин јерођакона и јеромонаха. По жељи Митрополита Србије Димитрија, јеромонах Николај проводи извесно време у царској Русији, коју ће доживотно носити у души и са Русима у Југославији и Америци бити у сталној и тесној вези. Желећи да упозна западни свет о нечувеним страдањима српскога народа за време Првог светског рата, и о праведној борби коју је Србија водила за своје ослобођење, српска влада је одлучила да упути у Енглеску и Америку јеромонаха др Николаја (Велимировића).

Преподобни Теодор Трихина

Преподобни Теодор Трихин беше цариграђанин, и син богатих родитеља. Као младић Бога ради остави своје родитеље, и дом, и богатство, и славу, оде у један пустињски манастир у Тракији, и замонаши се. Ту себе предаде најтежим подвизима, и толико испосни тело своје, да је у лицу изгледао као мртвац. Све ноћи проводио је стојећи на молитви и борећи се са мразом и ледом; вазда је ишао гологлав, и одевао се само у једну хаљину од кострети, због чега је и прозван Трихин или Кострет. После њега и манастир у коме се подвизавао би прозван Трихин. Због свог великог самомучења ради спасења душе, Бог га обдари великим даром чудотворства и за живота и по смрти. Мирно је скончао око 400 године. Из његових светих моштију потече миомирисно целебно миро, којим се верни исцељиваху од сваковрсних болести и демони се прогоњаху, у слави Христа Бога нашег.

Преподобни Јоасаф Српски

Када српски цар Душан, Силни Немањић (1331-1355) освоји Албанију и грчку покрајину Епир, а његов војсковођа Прељуб освоји област Тесалију (1348). Душан се тада прогласи за "цара Срба, Грка и Албанаца" и за "деспота Арте (Епир) и комита Влахије (Тесалије)". Затим управу над тим крајевима он подели овако: Тесалију даде војсковођи Пре-љубу, а Албанију своме шураку, брату царице Јелене, деспоту Јовану Комнену Асену, који беше ожењен епирском деспотицом Аном. Област пак Епирску он даде своме брату Симеону - Синиши, који се ожени ћерком епирске деспотице Ане (из првог брака) Томаидом, а сестром дотадашњег деспота епирског Никифора II (1335-1340 г.). Синишина мајка беше гркиња Марија, из византијске царске породице Палеолога, због чега се он стаде по мајци и жени називати Палеолог. Симеон - Синиша и Томаида имађаху од Бога двоје деце, Јована и Марију, звану Ангелину.