Бескрајна хроника чуда

СВЕТИ ЈОВАН ШАНГАЈСКИ (1896-1966), БЕОГРАДСКИ ЂАК, ЗАШТИТНИК НОВИНАРА

Један је од највећих православних светитеља у XX веку. Избегавши као руски племић пред револуционарним терором 1917, у српској престоници је студирао богословију и издржавао се радећи као колпортер. Замонашен је 1926. у Миљковом манастиру, на Морави, а за епископа рукоположен 1934. у Београду. „Ако хоћете да видите живог светитеља, онда отидите у Битољ, код оца Јована", говорио је о њему Николај Велимировић, тада епископ охридски.

Свети Јован Шангајски: Бдите!

Стојте непрестано на духовној стражи, јер не знате када ће вас Господ позвати к себи. У своме земаљском животу будите спремни свакога минута да му положите рачун. Чувајте се да вас враг не улови у своју мрежу и не обмане, приморавши вас да паднете у искушење. Свакодневно испитујте вашу савјест, провјеравајте чистоту ваших намјера и ваших мисли.

Син неког цара био је веома рђав човјек. Не надајући се његовој поправци, отац га осуди на смрт, али му остави мјесец дана да се за њу припреми. После мјесец дана отац позове сина. Примјети да се он потпуно измјенио. Лице му је смршало и изборало се, цијело тијело је осјетно страдало.

"Сине, што си се тако промијенио?" упита отац.

Јеромонах Атанасије (Јевтић): На Јадовном на Велебиту

Из Плашкога, преко Плитвица, Врховина и Оточца кренули смо ка Госпићу и Јадовном. И најзад, трећег дана нашег хаџилука, ево нас на Јадовном.

Јадовно. Пут из Госпића према Јадовном води најпре асфалтном цестом према Брушанима и Карлобагу. После једно 7-8 км скреће се десно у село Трновац, на месту где скреће и камени пут за Смиљане, родно место Николе Тесле, такође многострадално српско село под Велебитом као и бројна друга села у Лици.

Мало хрватско село Трновац налази се у самом подножју Велебита, непуна 2 км од пута Госпић – Карлобаг. Непосредно иза њега почиње успон обронцима Велебита до Јадовног.

Интересантно је запазити да се на излазу из Трновца ка Велебиту налази римокатоличка црква „Госпа од седам жалости“, а изнад ове степенасти „Крижни пут“, управо крај пута за Јадовно. Чудна и несвакидашња симболика! Жалости и патње Мајке Божје због крстоносног пута Сина Њеног. И оних, додали бисмо, који тим крсним путем пођоше на Јадовно многожалосно. Да ли је ова црква случајно тако названа или је код честитих римокатолика овога краја, хотимице или нехотице, проговорила савест хришћанског састрадавања са прогнанима правде ради и сатеранима недужно и невино у бездане јаме Јадовна? Било шта да је, пророчка симболика овог храма Богоматере Распетога Христа, као и само име Јадовно, говоре већ много сами по себи.

Свети Николај Жички: Видовданска беседа 1951. године

Хтео бих да вам говорим о великом дану, Видовдану. Великом, јер је Видовдан – светлост, а не мрак; светлост срца, ума и патриотизам. Видовдан није низина него висина

Видовити пророци гледајући тајне небесног света, били су ужаснути. Тако Исаија кад виде, повика: „Јаох мени, погибох“. Језекиљ и Данило: „… и кад видјех и чух падох изван себе ничице на земљу“. А Јован Јеванђелист видевши Исуса у небесној слави и красоти као младића са лицем сјајним као сунце и очима као пламен огњени, вели за себе:“И кад га видјех, падох к ногама његовијем као мртав“.

Велики видици уносе страх у људе, и тај страх чисти душе. Они који су гледали велике видике божанских тајни, гадили су се ситничарских дела људских. Као кад би неко видео огроман пожар, слично оном што ми данас гледамо на ивици Азије, у Кореји, а потом спустимо поглед на кратковиде суседе своје како се коцкају и свађају око ситне добити. То је доводило далековидне пророке до страховите јарости. И они су својим речима, као огњем, жегли људе, да би им пробудили савест и отворили очи за оно што је велико и главно.

Слава Православља је у томе што се не прилагођава времену

Јеретички богослови назвали су Православну Цркву погрдним именом "окамењена црква". Због чега? Због тога, како веле, што ова Црква "не иде за временом" или што се "не прилагођава времену"! Међутим баш у томе је слава Православља, што оно не иде за временом, нити се прилагођава времену, сходно заповести светога апостола Павла: "Не владајте се према вијеку". Како би вечност ишла за временом? И како би се апсолутно прилагођавало пролазном? Како би се Царство Небеско мирило са царством земаљским? И како би се скупо ортачило са јевтиним? Ако сав свијет у злу лежи, као што је речено, зар ћемо вечно добро ограђивати и подржавати злом, и небеску светлост појачавати димљивим огњевима ћумура и петролеума?…