Усековање главе Светог Јована Крститеља

Ирод Антипа, син старога Ирода, убице младенаца Витлејемских у време рођења Господа Исуса, беше господар Галилеје у време проповеди Јована Крститеља. Беше тај Ирод жењен ћерком некога арабског кнеза Арете. Но Ирод, зли изданак од злога корена, отера своју закониту жену и незаконито узе себи засожителницу Иродијаду, жену свога брата Филипа, који беше још у животу. Против овог безакоња уста Јован Крститељ и силно изобличи Ирода. Ирод га баци утамницу. За време једнога пира у свом двору у Севастији Галилејској играше предгостима Саломија, ћерка Иродијадина и Филипова. И пијани Ирод, занесен томи гром, обећа играчици дати што год буде од њега искала, ма то било и половина царства. Наговорена од своје мајке Саломија заиска главу Јована Крститеља. Ирод нареди те Јована посекоше у тамници и донеше главу његову на тањиру.

Преподобни Мојсеј Мурин

У крајевим египатским живљаше неки чувени разбој ник, по имену Мојсије, родом Етиопљанин, црн у лицу. Најпре он беше роб неког знаменитог господина. Али због своје рђаве нарави и зато што изврши неко убиство, Мојсије би отеран од свога господара, и он се придружи разбојницима. А разбојници, видећи да је Мојсије веома снажан телом и сурове нарави, изабраше га за свога харамбашу. Ово се казује о светом Мојсију, да се види његова поправка и прелаз од тако рђавог живота ка покајању и Богоугађању; јер се и ранији греси светитеља не скривају ради прослављења милосрђа Божија, које изводи чесно из недостојног и од грешника ствара праведника.

Свети Јован Шангајски - житије

Јован Максимовић родио се 4. јуна 1896. године у Русији, у Харковској губернији у месташцу Адамовски. Потицао је из племићке породице, а његов отац Борис Максимовић био је српског порекла. Породица Максимовић избегла је у 18. веку у Русију пред најездом турских освајача. Српски језик у кући нису запоставили. Јован је на крштењу добио име Михаило, док му је Јован касније монашко име. Осим њега још један члан породице Максимовић проглашен је за светитеља, био је то свети Јован Тоболски, сибирски мисионар.Jош као дечак Михаило Максимовић разликовао се од остале деце: тешко је говорио, мало је јео, није волео гимнастику ни плес. Његова француска дадиља прешла је, под дечаковим утицајем, у православље. Kао осамнаестогодишњак Михаило је завршио Полтавски кадетски корпус и уписао се на Правни факултет на харковском Царском универзитету где је дипломирао четири године касније. Кад је у Русији избила револуција, официр Максимовић је кренуо у рат на страни цара борећи се против бољшевика. Рањен је у десну ногу и због тога је до краја живота остао хром.

Свети свештеномученик Горазд Чешки

Рођен 26. маја 1879. године. После завршеног Богословског факултета у Оломоуцу 1902. године рукоположен у Римокатоличкој цркви у чин презвитера. У једном јаком покрету повратка Чеха у Православље, Маћеј Павлик се обраћа Светом Aрхијерејском Синоду Српске православне Цркве с молбом да га прими под своју јурисдикцију. Он је ово учинио због тога што је до распада Аустроуграске 1918. године духовно старање о православнима у Чешкој водио Епископ задарски. Замонашен је у манастиру Крушедолу 21. септембра 1921. године и добио име Горазд. Патријарх Димитрије га је рукоположио у чин епископа 25. септембра исте године. Био је веома активан на организовању своје епархије. Епископ Горазд је 28. октобра 1938. године упутио свим поглаварима православних цркава, једну посланицу и позвао целу светску јавност у помоћ.

Дјеца - непоновљиве личности Божје

Бог није створио човјека да бисмо му ми људи, по својој памети, по својим кратким дометима, одредили пут којим ће ићи, јер тај пут, сигурно, не би био прави, истински Божји пут, не би био пут у вјечност.

А управо задатак школе јесте да потпомогне тај пут према вјечности, да школа својим програмима, својим плановима, а професори и родитељи својим немаром и острашћеношћу не покваре и не затамне пут који је Христос, који је Бог Створитељ, усадио у човјеку онда кад га је створио од праха земног и „дуну му дах и поста човјек душа жива“. За ту живу душу се треба борити и, ево, ми се вечерас молимо да Господ опамети нас старије да на дјецу гледамо као на непоновљиве личности Божје. Иако су они сада мали они ће, ако Бог да, порасти; да не порасту са комплексима, да не порасту са лошим карактером у комплексима стицања, каријере или нечега што је пролазно и што нема вјечну вриједност.