Светих седам свештеномученика херсонских

Светих седам свештеномученика Херсонских: Василије, Јефрем, Евгеније, Елпидије, Агатодор, Етерије и Капитон. Сви ови беху епископи у Херсону у разна времена, и сви пострадаше (једини Етерије умре мирно) од неверника, било од Јевреја, или Грка, или Скита. Сви су они одлазили у те дивље стране као мисионари, шиљани од патријарха јерусалимског, да проносе светлост јеванђелску. Сви намучени беху и пострадаше ради Господа свога. Василије васкрсе сина некога кнеза у Херсону, што огорчи Јевреје, те га оптужише. Би везан за ноге и вучен улицама градским док душу не испусти. Јефрем би мачем посечен. Евгеније, Елпидије и Агатодор беху бијени штаповима и камењем докле душе своје Богу не предаше. Етерије поживе у време Константина Великог, те у слободи и миру управљаше црквом, сагради велики храм у Херсону, и сконча мирно.

Света 42 мученика аморејска

Грчки цар Теофил, син цара Михајла прозваног Валвос или Травлос, родом из Амореје, водио је честе ратове са Агарјанима, у којима је некад побеђивао а некад побеђен бивао. Једном приликом он са великом силом крену на земљу Агарјанску, опседе град Созопетру, постојбину сараценског кнеза Амирмумне, и бијаше га.А кнез агарјански Амирмумна, који у то време беше на другом месту, посла цару Теофилу изасланике, молећи га много да се повуче од града. Али, Теофил се оглуши о молбу, заузе град, поруши га, и врати се са великим пленом. Амирмумна пак веома се ожалости и разљути због опустошења свог родног краја, и стаде великим златом скупљати војнике са свих страна: из Вавилоније, Финикије, Палестине, Кесарије и далеке Африке.

Житије Светог Николајa Жичког и Охридског

Епископ Николај (у свету Никола Велимировић) рођен је 23. децембра 1880. у селу Лелићу од родитеља Драгомира и Катарине. После основне школе, гимназије у Ваљеву и Богословије у Београду уписао се на Старокатолички богословски факултет у Берну, Швајцарска, где је 1908. одбранио докторску дисертацију Вера у Христово васкрсење као основна догма Апостолске Цркве. Идуће године одбранио је дисертацију о Берклију у Женеви. Двадесетог децембра 1909. замонашен је у манастиру Раковици и рукоположен у чин јерођакона и јеромонаха. По жељи Митрополита Србије Димитрија, јеромонах Николај проводи извесно време у царској Русији, коју ће доживотно носити у души и са Русима у Југославији и Америци бити у сталној и тесној вези. Желећи да упозна западни свет о нечувеним страдањима српскога народа за време Првог светског рата, и о праведној борби коју је Србија водила за своје ослобођење, српска влада је одлучила да упути у Енглеску и Америку јеромонаха др Николаја (Велимировића).

Преподобни Марко Подвижник

Овај преподобни Марко, подвижник и чудотворац, замонашен је од свог учитеља светог Јована Златоуста у 40.години својој и био у једном манастиру крај Анкаре у Галатији. Затим је провео 60 година у Јудејској (или Нитријској) пустињи. Био је веома трудољубив; одао се изучавању Светог Писма и цело је Свето Писмо знао наизуст; достигао врхунац подвижништва и врлине. Знак и доказ тога су: врло поучне и корисне књиге које је написао, и дар чудотворства који је од Бога добио. Био је много милостив и плакао над бедом сваког Божјег створења. Када једном безмолствоваше, молитвено тиховаше, у својој келији и рађаше на себи, дође к њему једна хијена и донесе му своје слепо штене. И својим утученим изгледом мољаше светитеља да се сажали на њено младунче и исцели му очи. Светитељ пљуну у слепе очи младунчета, помоли се Богу, и младунче прогледа. А после неколико дана хијена донесе светитељу једну велику овнујску кожу, као награду и захвалност за исцељење њеног младунчета. Но светитељ не хте примити кожу док му хијена не показа неким знацима да убудуће неће клати овце бедних људи.

Свети мученик Конон Баштован

Овај свети Конон беше у време цара Декија (249-251. г.).Родом из града Назарета. Напустивши постојбину своју он оде у памфилијски град Мандрон, и тамо у месту званом Кармила уреди себи једну башту, коју је засађивао разним поврћем, наводњавао је, и од тога се издржавао.

Он беше толико добар, безазлен и прост, да је од душе и срца отпоздравио војнике који су дошли да га ухвате. И кад му војници саопштише да га намесник Публије зове, он им простодушно одговори: Шта ја требам намеснику када сам хришћанин? Нека он зове к себи своје једномишљенике и једновернике.