Светих 45 мученика из Никопоља

Незнабожни цар Ликиније, примљен од Константина Великог као сацар, владајући источним земљама, издаде заповест у целом царству свом: да предају на разне муке и смрти хришћане који неће да се поклоне идолима, и да им се одузимају имања за подизање идолских храмова, купатила и обнављање градова. Када ова заповест стиже у Никопољ Јерменски, незнабошци стадоше припремати различита оруђа за мучење хришћана и почеше многе верне хватати и одводити на мучење. Тада се четрдесет и нешто више слугу Христових састадоше и решише да не чекају да их незнабошци похватају, него да сами добровољно изађу пред суд, исповеде име Христово и даду себе на мучење. Међу њима најглавнији беху: Леонтије, Маврикије, Данило, Антоније, Александар, људи знаменити и пореклом и ученошћу и врлинским животом. Они сви заједно изађоше пред поглавара Јерменске области Лисија и изјавише да су хришћани. Зачудивши се једнодушној слози толиких људи и њиховом јуначком добровољном идењу на муке, поглавар их упита: Откуда сте? и ко вас научи не поклањати се боговима нашим? Одговори свети Александар: Овдашњи смо, неки из града, неки са села, ова земља је наша отаџбина, а отац нам је Христос небески; Он нас научи не клањати се лажним боговима, глувим и слепим, делу руку људских. - Поглавар упита: А где је ваш Христос? Не би ли Он распет, и не умре ли? - Свети Леонтије одговори: Кад знаш да наш Христос умре, знај да и васкрсе из мртвих и вазнесе се на небо. Јер Он добровољно умре за нас, и опет устаде као Син Божји. - Поглавар упита: Је ли Христос сада жив?

Преподобни Антоније Печерски

За време благоверног и светог великог кнеза Владимира Свјатославича самодршца Руске земље, благоволи Господ јавити Цркви Својој светилник и инокујућима наставника - незаборавног мужа, преподобног и богоносног оца нашег Антонија.

Преподобни Антоније родио се у граду Љубечу. Још од детињства прожет страхом Божјим, он жељаше да се обуче у монашко обличје. А када му човекољубиви Господ стави у срце мисао да иде у Грчку земљу и тамо да се постриже, он одмах крену на пут, странствујући ради Господа који је странствовао и трудио се ради спасења нашег. Стигавши до Цариграда, он одатле отпутова у свету гору Атонску. Обилазећи светогорске манастире он се дивљаше животу тамошњих светих отаца, који у телу провођаху живот изнад људске природе, подражавајући бестелесне анђеле. Од тога се још јаче разгоре љубав његова према Христу. Желећи да подражава живот тих отаца, Антоније оде у један од светогорских манастира и моли игумана да стави на њега ангелско обличје монашкога чина. Провидећи у будуће врлине Антонијеве, игуман му испуни молбу и постриже га, упутивши га у завете савршеног живота монашког.

Свети свештеномученик Панкратије

Свети Панкратије би рођен у Антиохији у време када Господ Исус хођаше као човек међу људима на земљи, творећи чудеса у Јерусалиму и у свима суседним покрајинама и градовима. Чувши за преславна чудеса Христова, родитељи Панкратијеви заједно са сином својим, младим Панкратијем, отпутоваше из Антиохије у Јерусалим да виде Христа. И видевши Га како учи људе и исцељује сваковрсне болести и твори многа чудеса и знамења, родитељ Панкратијев поверова у Њега као у Сина Божјег и упозна се са неким светим апостолима Христовим, нарочито са светим врховним апостолом Петром. Од тога времена и јуноша Панкратије постаде познат светом Петру.

Свети Теодор Едески

Град Едеса имађаше мужа по имену Симона, који имађаше жену Марију. Обоје беху побожни, бојаху се Бога и беспрекорно хођаху у заповестима Господњим. И чињаху многе милостиње, јер беху богати. Њима се роди само једна кћи, и они веома жељаху да добију мушко чедо. Стога хођаху к разним црквама Божјим, пошћаху и мољаху се, просећи од Бога сина. Једном у Свету Четрдесетницу, и то у суботу прве недеље великога Поста, када се празнује спомен светог великомученика Теодора Тирона, они обоје одоше са прилозима у цркву светих Апостола на јутрење. За време богослужења они обоје задремаше у исто време, и сваки посебно удостоји се оваквог виђења. Видеше они где стоји у цркви свети апостол Павле са светим великомучеником Теодором Тироном. Свети великомученик говораше светом апостолу, указујући прстом на Симеона и Марију: "Ови људи, учениче Господњи, ватрено се моле Богу да им подари мушко дете. Стога им издејствуј код Бога што моле, да би њихови прилози црквама и њихове милостиње били награђени". И видеше они како им апостол меће на руке младунче мушкога пола, говорећи: "Ето, имате сина!" А великомученик рече: "Нека му буде име Теодор, јер ће детенце ово заиста бити Божји дар".

Страдање Светог великомученика Прокопија

Свети град Јерусалим однегова светог великомученика Прокопија, коме родитељи његови наденуше име не Прокопије него Неаније, а име Прокопије он доби од самог Господа Христа на крштењу, као што ће се касније видети из ове повести. Исто тако се и Јерусалим у то време називао од незнабожних идолопоклоника не Јерусалим него Елија. Јер по разорењу Јерусалима Титом[1], сином Веспазијановим[2], по истеку много година, римски цар Адријан[3], коме при рођењу би дато име Елије, пожелевши да на месту разореног Јерусалима подигне град, назва га по своме имену Елије, и заповеди да нико тај град не назива Јерусалимом већ Елијом. Непријатељ Господа нашег Исуса Христа, Адријан се стараше не само да истреби са земље пресвето име Његово, него жељаше да из људског сећања избрише и само место где Христос пострада. Због тога он и назва Јерусалим Елија.