Света мученица Пелагија Тарсисјка

Када нечестиви цар римски Диоклецијан подиже гоњење на хришћане, тада многи хришћани, бојећи се мука, бегаху у планине. Но они између хришћана, који беху јаче вере и већма се бојаху Бога него људи, остадоше у светим црквама, молећи се Господу да их укрепи на подвиг и учини их непобедивим победиоцима. У то време у киликијском граду Тарсу епископ бејаше Клинон. Он многе незнабошце приведе истинитоме Богу и крсти. И као добри пастир, присајединивши их Христовом стаду, он свакога од њих духовним поукама одушевљаваше да јуначки стоје за Христа Господа свог и да душу своју положе за Њега, са чврстом надом да ће од Њега добити венац победе у небеском царству.

O. Александар Шмеман: Вазнесење Господње

У самој речи "Вазнесење" трепери нека чудна радост, јер та реч представља изазов такозваним "законима природе" који човека свагда вуку наниже, ка земљи, који га свагда потчињавају закону земљине теже и падања. А, гле, у речи "Вазнесење" све је супротно  лакоћа, покрет навише, бесконачно узношење у висину.

Вазнесење Господње се празнује четрдесет дана после Васкрса, тачније у четвртак шесте недеље после празника Васкрсења Христовог. На вечерњој служби која се служи у среду уочи Вазнесења врши се, у складу са црквеним типиком, такозвано Оданије Пасхе, нека врста опраштања са Васкрсом. Почетак и крај службе се, на тај дан, врши исто као и на сам Васкрс. Поново се певају радосни стихови: " Нека васкрсне Бог и расточе се непријатељи Његови..."и "Ево дана који је створио Господ, узрадујмо се и узвеселимо се у њему...".

Свети владика Николај: Спасовдан - Вазнесење Господње

Кад ластама понестане хране и кад се студ приближи, оне се онда крећу у топле пределе, у пределе обилне сунцем и храном. Напред лети једна ласта просецајући ваздух и отварајући пут, а њој следи остало јато.

Кад нестане хране за душу нашу у овом материјалном свету, и кад се приближи студ смрти - о, има ли каква ластавица, која ће нас повести у топлији предео, где је обиље топлоте и хране духовне? Има ли таквог предела? Има ли, има ли, такве ластавице?

Изван круга хришћанске цркве нико вам на ово питање не зна дати никакав поуздан одговор. Једино црква зна, и то зна поуздано. Она је видела тај рајски предео, за којим душа наша чезне у мразном сумраку овог битисања на земљи. Она је видела и ту благословену Ластавицу, која је прва узлетела у тај жељени предео, просецајући Својим моћним крилима тамну и тешку атмосферу између земље и неба, и отварајући пут јату за Собом. Осим тога црква на земљи зна вам казати и за безбројна јата ласта, која су следовала оној првој Ластавици и одлетела за њом у земљу благу, обилну сваким добром, у земљу вечног пролећа.

Свети мученици Тимотеј и Марва

У време гоњења хришћана од стране незнабожног цара римског Диоклецијана у Тиваиди за тај посао би одређен намесник Ариан. Међу хришћанима који беху изведени пред намесника Ариана на ислеђење, налажаше се и Тимотеј, чтец цркве у своме месту. Он бејаше из насеља Перапеје, млад, тек што беше ступио у брак са девојком Мавром. На двадесет дана по њиховом венчању он би ухваћен од незнабожаца као хришћанин и изведен пред намесника на суд. Кад га намесник угледа, најпре га упита: Ко си ти, и каквог си звања? Тимотеј одговори: Хришћанин сам и чтец цркве Божје. Намесник га упита: Зар ти једини ниси чуо за царско наређење, да ће злом смрћу погинути сваки који не принесе жртву нашим великим боговима? Тимотеј одговори: Дух Исуса Христа обитава у мени, и зато не приносим жртве вашим боговима.

Свети Атанасије Велики

Живо и бесмртно оличење врлина, које свакога може побудити на богоугодништво, – то је свети Атанасије Велики. Постојбина му беше славни град у Египту Александрија; родитељи му беху побожни хришћани, и живљаху по Богу. А какав је Атанасије имао бити доцније у животу, показао је у свом детињству, јер играјући се на морској обали са другом децом, својим вршњацима, он је радио оно што је видео у цркви: на детињи начин подражавао је свештенослужитеље Божје. Јер га деца, другови његови, поставише себи за епископа, а он неке од њих назначи за свештенике а неке за ђаконе; и онда му ови привођаху јелинску, незнабожачку децу, која још не беху крштена. И он их крштаваше морском водом, изговарајући над њима потребне речи свете тајне крштења, које је био чуо од свештеника у цркви. А говораше им и по једну поуку, како је то његов детињи разум умео и знао.