Вести из епархија

Недеља Православља на Цетињу

Приликом преузимања вести о прослави Недеље Православља, од друге црквене Информативне службе, нашом непажњом смо преузели и једну грешку у вези са сабором из 843. године у Цариграду, који није био васељенски. На том сабору је Православље коначно победило јерес иконоборства. Настанак ове јереси сеже у време византијског цара Лава Исавријанца (717-741), да би се јерес ширила за време његовог сина Константина Копронима (741-775), и трајала све до Лава IV и његове жене царице Ирине, који су били православни. Ирина је сазвала Седми васељенски сабор у Никеји 787. године, на коме је Црква осудила ову јерес. Међутим, иконоборство није замрло још неколико наредних деценија. Коначна победа Православља се десила на сабору из 843. године, када је донет томос о поштовању икона. Тада је царица Теодора, поштујући донете одлуке са сабора о враћању поштовања икона, приредила велико црквено-народно славље у коме су сви носили иконе и које је пало баш у прву недељу Великог Поста. Током времена овај дан је попримио општи карактер светковине, када је Црква славила победу над свим јересима.

Владика Артемије посетио породицу убијене Милијане Марковић из Старог Грацког

Његово Преосвештенство Епископ рашко-призренски Г. Артемије је у пратњи њиховог парохијског свештеника, протојереја Ранђела Денића из Липљана и игумана манастира Бањске протосинђела Симеона Виловског, посетио породицу убијене Милијане Марковић из Старог Грацког.

Том приликом Владика је изразио ожалошћеној породици саучешће у своје и у име свештенства и монаштва Епархије рашко-призренске. Пред окупљеним мештанима је изјавио: "Заиста, немамо никога коме бисмо се обратили за помоћ, једино нас држи нада у Бога! Немамо слободу зато што су сви злочинци који су чинили злоделa над Србима и даље слободни".

У Јужној Африци обележен јубилеј 200 годишњице Првог српског устанка

На Сретење, 15. фебруара 2004. године, када је цела Србија славила велики јубилеј – 200 година од почетка Првог српског устанка под Вождом Карађорђем, и Срби који живе у Јужној Африци, обележили су овај велики и значајан догађај.
Прослава је почела Светом Литургијом у храму Светог апостола Томе у Јоханесбургу. Одмах по завршетку Литургије, отац Пантелејмон српски духовник у Јужноафричкој Републици, служио је и парастос вожду Карађорђу и његовим војсковођама и војницима – устаницима из Првог српског устанка. По завршетку молитве, отац Пантелејмон се обратио окупљеном народу поучним речима о празнику Сретења, прочитавши затим текст о Вожду и Првом српском устанку, у коме се осврнуо на значај овог великог догађаја у историји рода српског.
Домаћини ове прославе у Јоханесбургу били су г.Нићифор Аничић из Бродарева и г.Негован Димитријевић из Орашца где је и подигнут Карађорђев устанак. Они су, између осталог, за ову прилику одштампали пригодан поклон за све окупљене Србе – постер са ликом вожда Карађорђа испод којег се налази карта тадашње Србије, текст о вожду и устанку. Окупљеним верницима обратио се и руски духовник у Јоханесбургу, јеромонах Филарет.

Промоција часописа “Источник"

У препуној сали Коларчеве задужбине у Београду у уторак 17. фебруара 2004. године, одржана је промоција часописа “Источник”. Промоцији су присуствовали Епископ шумадијски господин Јован, Његово Краљевско Височанство Престолонаследник Александар Карађорђевић и принцеза Катарина, велики број свештеника, књижевника и културних посленика.

Интегрални текст интервјуа који је листу «Политика» дао Епископ Канадски г. Георгије

Преосвећени, шта нам можете рећи о вашем часопису Источник и са којим мотивима сте кренули у његово издавање?

Источник је кренуо јануара 1987. године у жељи да буде свједок збивања из живота новоосноване Епархије канадске. Као што му и име значи, он је свједочио, од тада и све до данас, са оригиналним, 'изворним', текстовима које је доносио. Какво је то свједочење било, говори и податак да је лист сада у седамнаестој години излажења, без прекида, а увијек са изворним, раније необјављеним текстовима, и са тиражом од седам хиљада примјерака, од чега се највећи дио доставља на адресе претплатника широм свијета.

.Посебно место у овим данима припада вашем последњем броју посвећеном 200. годишњици од Првог српског устанка. Тим поводом долазите у отаџбину. Шта нови број доноси?

Специјално издање “Источника” доноси необјављене чланке везане за Први српски устанак, из пера наших сарадника и пријатеља: Проф. Драгољуба Живојиновића, Антонија Ђурића, Драгимира Брајковића, Др. Срђе Трифковића, пјесника Добрице Ерића и низа других сарадника листа. Покушавајући да дамо свој допринос обиљежавању овог великог историјског догађаја – догађаја из којег слиједи наша цјелокупна модерна историја – успјели смо да окупимо једну изузетну ауторску екипу. Поента је да су погледи на та кључна дешавања 1804. године, код свих ових цијењених и умних људи духовно компатибилни у том смислу што наглашавају континуитет српског историјског бића од Косова до данас. У ово наше несрећно вријеме контраверзи и замагљивања ствари које би морале бити кристално јасне, “Источнику” се, ето, посрећило да је у овом тематском броју, добио најкомпактнију групу сарадника, нарочито из старог краја. Дијелом због угледа који лист има, али, на жалост, дијелом и због такве климе у Отаџбини, гдје се код неких осјећа нелагода што се обиљежавању 200-годишњице Првог српског устанка придаје толика пажња. Као да је 'Источник', не нашом намјером, постао једно од ријетких уточишта за људе који својим писањем заговарају и промовишу јединство српског духа, и у временском и у просторном смислу.

На какав одзив наилазе овакви Ваши покушаји духовног повезивања међу нашим људима у расејању, а на какав у отаџбини?

Да се опет вратимо етимологији. Назив листа говори о нашем опредјељењу, које је за мене обавеза, да се напајамо са нашег духовног извора. Дешавања унутар саме Српске цркве у расејању у другој половини 20. вијека најбоље показују колико је погубно пресијецање жила које су природно усмјерене том извору. У годинама када је постојало истинско застрањење и неразумијевање између отаџбине и дијаспоре, ми смо радили на томе да се такав однос превазиђе и промијени. Можда је то одбило неке људе и на једној и на другој страни, али показало се да се ради о мањини. И што је најважније, бар кад је ријеч о простору Канаде, све евидентније је да се и ти људи сада враћају својој духовној матици и да бивају примљени са лакоћом, јер је ријеч о њиховом природном духовном окружењу.

Помаже ли отаџбина у томе, или само мудро ћутке посматра?

Тешко да би се ћутање и било какво измицање када је ријеч о духовном повезивању нације могло назвати мудрим. Прије или касније за такво понашање плаћа се скупа цијена. Отаџбину чине појединци, људи слободне воље и неких истоветних црта духовног профила, а не нужно институције, нарочито политичке, које те људе у одређеном временском тренутку представљају. Бар смо ми, Срби, на нашим просторима, ту лекцију савладали. Нама је важно да смо увијек имали добар и духовно здрав одговор појединаца на свим српским просторима, којим год поводом да смо се тамо обратили и обрели. 'Источник' са својим сталним пријатељима и сарадницима, само је један дио те приче. Њен други дио је исто тако важан: када се на десетине хиљада прогнаника из Отаџбине затекло на простору Канаде, нашли су врата Цркве широм отворена.

Који су за Вас кључни проблеми са којима се данас српски народ суочава, без обзира где живи?

Управо то да се сваки тај, данас, на жалост, одвојени дио српског бића, препозна као дио једног народа. То је предуслов за рјешавање свих других наших проблема, укључујући ту и економске. Нека се нико не заварава. Без стабилне, заокружене нације, нема ни стабилне економије. Ако ништа друго Срби у расејању нису могли да науче, то свакако јесу. И мислим да је то њихова врло гласна и јасна порука Отаџбини.

Како Ви из перспективе мисионарења видите данас српски корпус у расејању, који су проблеми који га највише муче и где је за њих излаз?

Срећом, времена расцјепканости и разједињености су, углавном, иза нас. Оног тренутка када је почео процес помирења унутар Српске цркве у расејању, нестало је и оних страсних подјела и раздвајања у таборе. Наравно, трагична дешавања на српским просторима такође су учинила излишним те сукобе. Узрочници раскола су нестали унутар државе и није имало мотива за даље одржавање тензије раскола у дијаспори. У међувремену стигли су и нови српски имигранти, људи које је невоља окренула Цркви, и који у њој нису тражили филтер за утврђивање нечије страначке припадности. Мислим да је то било јако важно пред суочење наше дијаспоре са оним кључним проблемом са којим се она сусреће или ће тек почети да се сусреће, а то је утапање у неку ширу матицу која би избрисала обиљежја националног идентитета. То може бити нестајање у политички диктираном 'мелтинг поту' какво имамо у Америци, али исто тако и у црквеном погледу, у утапању у Америчку православну, или у Грчку цркву, која је под јурисдикцијом Васељенске патријаршије. Укратко, Срби ван матице морају да се изборе за светосавље као свој изворни и непатворени допринос Цркви у цјелини и као окосницу свог националног идентитета.

Где је у свему томе место Српске православне цркве и има ли простора да она агилније и ефикасније крене у борбу за зближавање сабраће силом раздвојене?

Наша Српска црква једино је духовно језгро које нас данас окупља као цјелину и у ком се сви осјећамо своји на своме. Црква је иста и овдје и тамо, без обзира како различити услови владали у томе “овдје” и у томе “тамо”. Али ту ваља нагласити једну важну ствар: Црква није ни политичка па чак ни национална организација. Она је Тијело Христово којег чине удови сабрани у једну цјелину. Сви ми чинимо то Тијело, својом слободном вољом коју нам је Бог даровао. И тај нагласак на слободној вољи појединца овдје је пресудан. И поред своје моћи, Српска црква не дјелује ни као политичка снага нити на било који начин приморава људе да нешто чине. Наша основна порука била је и биће: примите и узмите Тијело Христово и Крв Христову; сједините се са Господом у светој тајни Причешћа. Тек тада браћа могу да осјете да су дио једне цјелине да не могу и не смију бити раздвојени. А онда ће се одговори сами указати.

Шта би матица требала да промени у свом односу према расејању, а шта би расејање морало да поправи код себе?

Чини ми се да одговор на претходно питање вриједи и у овом случају. Ми смо један народ, наше колективне тежње исте су, гдје год се налазили. Србин не може без Отаџбине, ни тамо, на свом кућишту, кад пријете да му је отму, ни овдје, у расејању, гдје је тражи и гради у неким својим духовним оазама, у свом дому, у Цркви. Срби у расејању ријеч 'Отаџбина' пишу са великим почетним словом. Ми овдје можемо само говорити о томе како да искористимо ситуацију да се један дио нације, из разних разлога, налази 'на привременом раду', краћем или дужем. Јер та искуства која се стичу животом у расејању, могу бити драгоцјена Србима у Отаџбини. И ту се, прије свега, ради о томе да свако за себе, појединачно, превлада у себи неке своје баријере. Да брат брату вјерује, а не да се дешава, што је данас готово правило, да више вјерујемо онима из вана који нам зло чине, а још горе мисле него својим најрођенијима. Да имамо мотива и разлога, да нам је добро да размишљамо да се вратимо у своју Отаџбину. Да се не заборавимо, отуђимо од својих животочних источника, светиња и светитеља из којих смо изнедрени. Да не одумремо ни у туђини ни у отаџбини ради слабог порода или безнађа које нас толике године тишти. Ево, у овом новом броју 'Источника', др Срђа Трифковић, чије познавање закулисних токова свјетске политике фасцинира и дубином и реалношћу, поставља алармантно питање у наслову свог текста о Првом српском устанку: «Ко ће да слави триста годишњицу?» Ево погледа из дијаспоре, са стране, трезвеног и страсног истовремено. То је слика стварности у коју се сви морамо загледати да бисмо нашли излаз за свој народ.

Шта смо изгубили или добили као народ за ових 200 година и какав наук можемо извући из тог периода за дане који долазе?

Кад год смо се одрицали наше светосавске духовне заједнице, кад год смо се подсмјевали косовском завјету као основи нашег духовног бића, дубоко смо падали и требало нам је дуго времена да се до разине основног људског достојанства уздигнемо. Година 1804. и догађаји које су започели Карађорђе и његови устаници, након црквеног збора у Орашцу, на Сретење, представљају једно од оних мјеста у историји једног народа гдје се те силнице прошлости и садашњости укрштају. Велики је данас за нас наук та српска епопеја с почетка 19. вијека. Оно што поручујемо овим бројем “Источника" јесте то да је величина тог догађаја у томе што повезује прошлост и садашњост. То је она врста актуелности из које избија суштина нашег националног духа. О томе смо у овом броју листа и сликом проговорили: на насловној страни “Источника” је гуслар као оличење те нити која повезује различите временске димензије, а на задњој корици устаничке заставе из Првог српског устанка као '”крвави барјаци” који се нама данас појављују на српском небу.