Беседа патријарха Порфирија на Бадње вече у Загребу

Објављено: 6 јануара, 2022Прегледано: 17

У име Оца и Сина и Светог Духа. Радујемо се, браћo и сестре, дану који створи Господ! Радујмо се, јер данас је Бог међу нама.

Данас је Бог са нама. Данас Син Божји узима на себе људско тело и нарушавајући поредак природе постаје један од нас, постаје оно што смо ми у свему, изузев греха, али у исто време постајући оно што смо ми и нама дарује реалну могућност да ми будемо оно што је Он, разуме се, не по природи него да учествује у свему ономе што је Његов божански живот, а пре свега у Његовој љубави, напајајући се Њим као љубављу и претварајући и себе Његовом љубављу у љубав.

Радујмо се Сину Божјем који се данас рађа у скромној пећини. И ја сам радостан што сам баш на Бадње вече са вама, овде у Загребу, у витлејемској пећини, тј. у храму Божјем, јер сваки храм јесте и треба да буде, позван је да буде витлејемска пећина, место на којем се оваплоћује и постаје човек Син Божји. То се, наравно, дешава пре свега у молитви Цркве, у светој Литургији. И то и све оно што је везано за живот Христов, све је то ту, у Светој Литургији, у храму Божјем присутно. Свако то зна ко је макар једном ушао у храм Божји са улице на којој се укрштају различити ветрови и олује, са друмова на којима дувају острашћене људске мисли, похлепа, помисао човека да може да влада светом, да може да отима од онога што је творевина Божја и да то поседује. Укршта се егоизам, сукобљавају се сујете и свако ко је са улице, са друма, макар једампут ушао у храм Божји, он добро зна у срцу своме, у дубини душе је осетио топлоту, радост, мир, а то није од човека. То је иста она радост, иста она лепота, тихи лахор љубави Божје која је засјала у витлејемској пећини.

У временима у којима је било много мржње, сукоба, ратова, бриге о томе ко ће да измисли смртоносније оружје, ко ће више да завлада светом; у временима у којима се није водило рачуна о томе да је сваки човек једнако вредно биће, једнако вредна  личност без обзира из ког социјалног слоја долази, каквог је образовања, какве је боје коже, ког је пола и тако редом, без обзира на било коју врсту различитости; у временима када је човек хтео да буде Бог, када је страх владао на све стране, по трговима метропола, градовима, по местима где пролази и живи безброј људи; у тим временима када је изгледало да је свет без излаза, у тихој пећини далеко од очију овог света, похвала и сујета овога света, сам Господ долази и пећину на најскромнији могући начин, са крајњим својим смирењем чини срцем не само града Јерусалима, срцем не само Витлејема, него срцем и читаве планете и више од тога срцем читавог космоса! Место на којем је Бог дошао у свет да покаже ко је Он, али у исто време да покаже и открије какав је човек, тј. какав треба да буде, које је његово назначење и који је смисао и циљ Његовог постојања. Бог је дошавши у овај свет показао и потврдио да је у најдубљој својој суштини по свему и искључиво само љубав, да није тиранин, да није гонич људских живота, да није полицајац, да није контролор и непријатељ људског рода кога треба умилостивити најразличитијим жртвама, па чак и људским. Показао је да је љубав, да му је стало до сваког човека, да је на страни људског рода и да баш онда кад помисли да је потпуно сам и остављен, када осети да је потпуно уплашен и изгубљен у овоме свету, онда је ту Син Божји да наслонимо главу на Његова прса и да осетимо, да доживимо не само да нисмо сами, него да кроз Његов загрљај долазимо у загрљај са читавим светом и да нема никаквог трага и места било којој врсти страха, јер ту је љубав, а тамо где је љубав, како вели апостол Павле, нема страха. Ако се бојимо, ако имамо страха значи да немамо љубави. Наравно, та љубав којом Бог долази у свет и којом нас позива није љубав само у једном смеру, није то само љубав Божја према нама, па није то ни само љубав наша у односу на Њега, јер ако је тако онда то није истинска и права љубав, љубав која се тиче нас људи. Наша љубав у односу на Бога добија свој пуни израз и смисао тек онда када надахнути љубављу Божјом, вером у Њега, волимо и сваког човека и не само то, јер ако не волимо људе, ако не волимо другог човека онда сигурно нема у нама ни љубави у односу на Бога. Исто тако, ако се плашимо других то је најбољи могући знак да треба увећавати љубав према Богу, да немамо довољно љубави према Богу, јер чим се бојимо другог који треба да буде наш ближњи значи да у нама нема довољно љубави према том ближњем као израз и потврде наше љубави према Богу. Највидљивији симптом када говоримо да смо хришћани не живимо хришћански по Јеванђељу јесте страх од ближњег, страх од другога. То јесте знак да нешто није у реду са нашим односом са Јеванђеље, да нисмо разумели јеванђељске поруке, да нисмо разумели јеванђељске заповести да систем вредности који нам се нуди у Јеванђељу, а долази од Христа, није систем вредности за који смо се определили и којим живимо. Ми овде сабрани и највећи број људи око нас јесу хришћани, па како онда може бити да има страха једни од других? Како онда може бити да ишчезава љубав међу нама? Како онда може бити да сматрамо погрешним, штавише болесним, да ако је потребно да покажемо и пројавимо да нам је други потребан и важнији од свега, да од њега затражимо опроштај и да исто тако увек и унапред будемо спремни да му опростимо? Дакле, као некада када је витлејемска пећина постала срце космоса, читаве творевине, у временима у којима је ишчезавала љубав, владао страх, а о праштању и искању опроштаја није било ни помена. Тако је и данас, браћо и сестре. Најскупље речи и речи које се најчешће помињу јесу мир, љубав, заједница, дијалог. Па немојте, молим вас, стојећи пред Христом да обмањујемо себе! Ако верујемо у Христа, верујемо у његову реч. Како онда можемо говорити да волимо једни друге, јер хришћани смо, на то нас Господ позива? Свакога дана о томе говоримо. Како можемо говорити о томе када дан за даном усавршавамо наоружања, како би била силна и моћна да нас штите од других? Па зато што имамо страх од других и то се тиче читавог људског рода. То није специјалитет само наших простора. Па ако нам је мир циљ, истински и прави мир, како онда можемо усавршавати оруђа смрти, а своја срца оруђа љубави затварати једни за друге, претварати их у мраз, у место, простор  који је хладан, у којем је тешко и нама самима да боравимо а камоли да примимо друге.

Страх данас влада, браћо и сестре. Не треба то дан нас чуди, јер витлејемска пећина је далеко од наших срца, а често на нашим уснама, често део наших проповеди. Пролазимо у последње време једно од највећих искушења и сигурно то није казна Божја. Бог, ако је љубав како смо рекли, а Он то сам о себи говори данас, никада не кажњава, али може бити да као васпитач пун љубави понекад попусти и дозволи да уберемо плодове семена које смо посејали. Ми људи кидишемо једни на друге, а волимо другога као самога себе, вели Јеванђеље. И ми то понављамо. Своје биће своју личност деградирамо на сваки начин. Поредак који је Бог дао творевини нарушавамо. Ми једини ту Творевину реметимо. Узимамо од ње више него што нам треба. Отимамо више него што може да нам да. Исто тако, какве све интервенције не вршимо на људском бићу, на људској природи, хотећи да је поправимо као да није проистекла, произашла на најбољи могући начин из Божјих руку. За све што је створио, Господ погледавши је рекао: `И виде Бог да је добро`. Па како онда можемо да очекујемо да оно што треба да буде повод за радост, оно што је саздано да треба да буде мирољубиво наше станиште и оно што смо у себи добили треба да буде дар који умножавамо. Све супротно чинимо, а говоримо често исправно. Па наравно да ће пре или касније оно што је нарушени божански поредак, оно што нам је дато да буде наше хармонично савршено станиште и ми у њему савршени, да ће пре или касније то да нам узврати на адекватан начин. Ни то не треба да нас уплаши толико да изгубимо наду и снагу, напротив треба да нас отрезни и да нас пробуди да разумемо да смо једни другима потребни, да једни без других не можемо и да кад се боримо за јединство и за заједницу, да је онда сигурно ту Бог међу нама.

И солидарност је сада постала важна. Зар није она била важна и пре две, три, пет и десет година. Поменух да усавршавамо оруђа смрти говорећи о животу. Колико је само деце и кад није било епидемија и пандемија одлазило у најранијој младости са овога света. Где смо били тада и где су били сви сада које пророк Исаија позива, а и нас са њима: Истопите копља и мачеве и претопите у плугове?

Дакле, браћо и сестре, ако бисмо пустили мисао да тече  током логике одвојене од пећине витлејемске не би нам било наде и излаза. Онда би заиста истинита, брутално истинита, постала изрека човек је човеку вук – звер, а створен је сваки од нас као човек да буде човеку брат. Подсећам вас – а то новорођени Младенац, Богомладенац, говори читавим свиим бићем – да смо један род, рођаци, једна фамилија, једна породица и зато сам сигуран да је то вечерас уочи Божића, браћо и сестре, основно осећање свакога од нас. Довољно је само да помислимо на витлејемску пећину и Богомладенца Христа и да осетимо мир, радост и љубав, снагу, храброст и спремност да исправљамо себе, да исправљајући себе поклањамо себе свакога дана свакоме са ким долазимо у сусрет не питајући се одакле долази, које му је име и презиме. Име му је дете Божје, а презиме црпи из чињенице да је створен за Царство Небеско. Сваки човек! То је оно на шта нас позива данашњи дан, али то је и смисао и темељ без којег јесмо тужни сирак који нема никакав корен и онда најблажи поветарац може да га сруши, јер у њему нема од онога што нам Господ дарује, а то је љубав његова. Ко љубави има чврсто је везан за Христа. Ко љубави има стоји чврсто, широким срцем грли свакога човека и сваку твар. Ко љубав има тај страха нема.

Радујем се, браћо и сестре, што сам вечерас овде са вама. После много година први пут сутра овде нећу служити Литургију, али ће служити Његово Преосвештенство Епископ марчански господин Сава – тако да ћете имати архијерејску Литургију – који је викар наше маленкости. Ево, Бог је хтео, а сигурно није без промисла, да носи титулу епископа са ових простора. Ја вам желим срећне божићне празнике и Сваки благослов. Од Бога да имате мир, да се не плашите ни видљивих нити невидљивих противника. Ви никоме немојте бити противник осим свом егоизму, самољубљу, мржњи. Верујем да је нема, али ако се појави и најмањи трачак будите непријатељ сваком злу које препознате у себи. Молите Бога. Он ће дати да се развије врлина и љубав у вашим срцима који ће онда постати витлејемска пећина, иста она пећина у Витлејему у којој се пре толико векова родио Господ, испуњена топлотом и милином. Кад тако буде и ваши домови, и ваше породице, и ваше комшије, и ваши суграђани, сви људи који живе у овом граду и у овој земљи биће ваши пријатељи. Ја се молим да вам Господ да ту снагу да будете хришћани. Исто тако, молим и вас да се молите за све људе, па и за моју маленкост на крају, да заједно као једно тело, као један организам идемо ка Христу, Господу нашем који ево долази међу нас. Срећан празник! Мир Божји! Христос се роди!

Најновије вести

Повезане вести