Владика Димитрије: Искра неугаслог пламена са Врачара стигла је и у Херцеговину

Published On: May 11, 2022Views: 159

У поздравном слову Патријаху српском, владика Димитрије истиче: -У временима страдања, безнађа, мучеништва и обезглављености наша Црква је пружала мајчинску утеху и наручје чувајући јединство међу људима, држећи их везаним за једну постојану истину, једино царство које не пролази – Царство Христа Богочовека. Овом свезом је менталитетска, културна, дијалекатска, обичајна и свака друга различитост нашег народа по свим његовим крајевима претворена у његово богатство. Ово богатство у јединству једне вере, наде и љубави нам Ви, Ваша Светости, данас сведочите и пројављујете.

Христос васкрсе! Ваша Светости, преосвећена браћо архијереји, добро дошли у Херцеговину. Овом земљом проходили су и њоме проповедали Свети апостоли Павле и Тит, Свети словенски просветитељи и учитељи Кирило и Методије и њихови Свети ученици Климент, Наум, Ангеларије, Сава и Горазд. Добродошли у ову Епископију коју је основао Свети отац наш Сава и у којој је рођен и у њој, такође, епископовао Свети отац наш Василије.

Херцеговина је увек била и јесте место сретања и сусрета. Тамо где се сусрећу морска и планинска клима, кршевит крајолик са чистим рекама, снажни и мужевни људски карактери са питомошћу мајчинске и сестринске душе и срца. Управо зато што је рођен и поникао на месту сретања, овај народ је увек и изнова радостан при сваком сусрету, а нарочито се радује посети свог првојерарха који седи на столици некадашњег херцеговачког принца и управитеља Растка Немањића, потоњег Светог Саве, првог Архиепискпоа српског.

Радовао се овај народ и када му је у оним ратним данима долазио блажене успомене патријарх Павле да га ободри и утеши, да на послетку у овом храму хиротонише новог хумског епископа, владику Григорија. Радовао се овај народ и кад нас је походио ваш предходник, блаженопочивши патријарх Иринеј, и када смо 2010. године у Мркоњићима прослављали 400 година од рођења Светог оца нашег Василија, али радовао се и пре непуне четири године када је у овом истом храму рукоположио и устоличио новог херцеговачког архипастира. Истом радошћу се весели и радује народ целе Херцеговине и данас када Ви, Ваша Светости, долазите доносећи нам Ваше благослове и предводећи наше усрдне молитве за милост, живот, мир, здравље и спасење.

Ви нам данас долазите у моменту када се светом, а однедавно и Европом, чују и одјекују звуци оружја, када је рат свакодневица милиона људи, када због специфичности свог окружења или здравствених, психичких и духовних последица пандемије многи људи носе зебњу и немир у души и срцу. Ви нам долазите у моменту када су наши градови погођени штетом претрпљеног земљотреса. Овај свет је одувек био поприште трусова и колебања, а једино што је у њему постојано и што може да га укотви, да учврсти темељ његовог постојања, порази смрт и дарује живот, јесте Богочовек и јединство са Њим које са ближњима у Њему остварујемо и проживљавамо. Знамење те заједнице живота јесте љубав и радост коју имамо међу собом као што нас Христос учи. Знамење те заједнице живота јесте непропадљивост какву видимо и нетрулежност какву видимо у моштима Светог оца нашег Василија, која нас већ 350 година теше, утврђују и исцељују.

Ова земља је заиста светосавска и световасилијевска. У њој народ чува своју веру и одувек је био спреман да се жртвује за њену одбрану, о чему сведочи велики број мученика и новомученика херцеговачких и свеправославних који су наши заступници пред живим Богом. Зато је радост велика да данас можемо заједно са Вама, Ваша Светости, да обележимо две велике годишњице и два велика светитеља наше помесне Цркве. У овој јубиларној години празнујемо 350 година од упокојења светог оца нашег Василија и 100 година поновног успостављења јединствене Српске  Патријаршије, а данас смо у Миљешевки на Херцеговини, као што каже народна песма, у славном манастиру Милешеви литургијски прославили спомен Спаљивања моштију Светог оца нашег Саве. Бог, који све окреће на добро, као да је дахом и вихором Духа Светог развејао пепео од спаљених моштију Светог Саве по свим српским земљама и тако само још снажније утврдио веру у нашем народу и поштовање Светитеља Саве. Једна искра тог неугаслог пламена са Врачара стигла је и у наше Попово Поље и Мркоњиће да благослови дом Петра и Ане Јовановић и њихово новорођено чедо Стојана, будућег и потоњег Светог Василија. У временима када су ова два дивна светитеља живела, Херцеговина је била велики центар развоја и снажења хришћанске духовности, српске државности, али и значајно место опстанка и отпора турској окупацији. Временом, силом историјских прилика, она као да је географски постала крајина српских земаља, али се нимало у себе није затворила и границама оградила, него је, љубављу коју су је учили ова два дивна светитеља, била окренута ка својој једноверној браћи, али и ка својим суседима, комшијама друге вере и других нација. Иако мала по величини она и даље чува ово заветно памћење и са смирењем не одступа од своје историјске улоге. Српски народ има тај благослов да је у његовом историјском ходу у коме су пропадале и мењале се државе, царске и владарске лозе, једина институција која увек истрајавала, сабирала га и као народ учинила јединственим била Српска Православна Црква. У временима страдања, безнађа, мучеништва, обезглављености наша Црква је пружала мајчинску утеху и наручје чувајући јединство међу људима, држећи их везаним за једну постојану истину, једино царство које не пролази – Царство Христа Богочовека. Овом свезом је менталитетска, културна, дијалекатска, обичајна и свака друга различитост нашег народа по свим његовим крајевима претворена у његово богатство. Ово богатство у јединству једне вере, наде и љубави нам Ви, Ваша Светости, данас сведочите и пројављујете. Стога се радујемо што данас са Вама можемо да се опоменемо стогодишњице када је ово јединство наново и канонски успостављено, а Српска Патријаршија обновљена. Ово јединство које није ништа друго до светосавски и световасилијевски завет данас заједно са Вама прослављамо и на њему Богу благодаримо.

Овом радосном дану наше просвете у години поменутих јубилеја народ Херцеговине придружује и за нас велики догађај вредан спомена и небоземне благодарности. Ове године испуњава се тридесет година од доласка нашег владике Атанасија у тада ратом захваћену Херцеговину. Његов напор и труд да опет зажиже кандило вере и кандило људских срдаца уродио је многоструким плодом. Као што ће сваки Херцеговац данас са поносом посведочити, владика Атанасије се показао истинским наследником трона Светог Василија, било он сам било устима својих ученика и сатрудника, од којих сте један и Ви, ако није много да кажем, и наши архијереји који су овде присутни. Он је у своме народу опет и изнова проповедао живог Бога у Христу Духом Светим Јављеног и у Цркви Причасног и Проповеданог. Попут новог Светог Саве садио је и обрезивао маслињаке живих душа где год би дошао, а милошћу Светог Василија видао његове ратне ожиљке и живе ране. Тиме нас је Атанасије научио да главе и суверени ових крајева нису ни цареви ни краљеви, нити било какви земаљски владари, него ова два дивна светитеља, два постојана стуба наше историје и наше духовности. Још нас је учио и то да истинско јединство и слога народа произилази само из јединства и заједнице са Богом која се остварује у Цркви, у вери, нади и љубави, у правди и истини, милостивости, поштењу, честитости, у дечијој једноставности, чистоти, смирености, у свакој врлини, у свему ономе што је похвале и љубави достојно, а чега би дао Бог да се сви ми удостојимо Вашим молитвама и гледајући на Ваш пример. Ваша Светости, још једном, добро сте нам дошли! Нека Вас Господ укрепи и оснажи да право управљате речју Истине у Цркви Његовој на многаја и благаја љета!

Најновије вести

Повезане вести