Владика Иринеј: Истина само ова – следити Господа Христа, Онога Који је за Себе рекао да је Истина

Published On: 13/04/2022

Епископ бачки др Иринеј: Беседа поводом годишњег парастоса архимандриту Јовану Радосављевићу изговорена у манастиру Лелићу 9. априла 2022. године

По благослову владике Исихија, домаћина ове богочуване Eпархије, пало ми је у део да данас кажем неколико речи на гробу блажене успомене оца Јована поводом годишњице његовог упокојења. Та година дана је врло брзо прошла, а и цео наш живот на земљи – и наше људско искуство – пролази брзо. Ја сам оца Јована упознао као млад студент почетник, пре неких педесет и шест година; осим мене и други, као, рецимо, владика крушевачки Давид и, овде присутни, отац Љуба Аџић познају га отприлике толико дуго.

Оно што њему најмање треба у овом часу јесу похвале из наших уста. Али нама треба оно чиме он нама у овом тренутку из гроба говори. Као што смо управо малочас чули, с једне стране земни смо и у земљу одлазимо, али са друге стране, ако и умиремо, живи смо у Господу Христу, Који ће нас све васкрснути у последњи дан. Наш разговор не само са Господом кроз молитву него и са покојницима и са живима, онима који су близу и далеко, увек је могућ и остварљив и ми га уствари, као православни хришћани, непрекидно и водимо. Отац Јован више сада говори нама него што ја говорим о њему. Говори, пре свега, својим примером монашког и хришћанског живота, својим људским ликом, управо по овоме што смо изговарали и појали у току свете Литургије и у току овога светога чина парастоса. На причасном стиху чули смо речи: „В памјат вјечнују будет праведник”, тојест: „Праведник ће имати вечан спомен.” У праведнике који ће имати и већ имају вечан спомен  слободан сам да уврстим и оца Јована, који је, као што, мање-више, сви ми присутни знамо, провео у манастиру од свог детињства – од једанаесте године живота, па до блажене кончине – више година него што било ко од нас присутних има година живота. Исто тако, речи Спаситеља нашега када је имао сусрет са браћом, Својим потоњим ученицима и апостолима, Филипом и Натанаилом, између осталих, биле су: „Ево правог Израиљца у којем нема лукавства”, док је говорио о Свом будућем апостолу. То исто бих могао поновити о оцу Јовану, не само на основу свог вишедеценијског искуства заједничког живљења и хода ка нашој вечној Отаџбини, ка Царству Божјем – надамо се у Бога да је то наш пут – него и у име свих вас који сте, свако на свој начин, познавали, уважавали, волели оца Јована и са њим били у духовној вези. За њега се заиста то што је Спаситељ рекао може поновити: да је био Израиљац у коме нема лукавства, тојест православни хришћанин, монах, свештенослужитељ, архимандрит, који је био према споља, према другима, према ближњима, оно што је био и пред Богом, што је био пред самим собом, пред својом савешћу. 

Данас, нажалост, у наше скрбне дане, нема превише људи који немају више лица и наличја. Дух времена, тачније речено утицај једне нехришћанске цивилизације, која запљускује свет и чији прљави таласи допиру и до нашег отачаства и до нашег народа, чини да људи бивају учени од малих ногу да једино нормално и корисно, од интереса, – јер интерес је данас многима религија, – јесте приказати себе добрим, а иначе, у суштини, све је дозвољено, сва средства су дозвољена ради постизања интереса и циља.

Отац Јован је сваким својим даном у животу, могу да кажем, показао да таква „философија живота” представља подметање од стране нечастивог архинепријатеља нашега спасења, а да је истина само ова –  следити Господа Христа у нашем животу, Онога Који је за Себе рекао да је Истина, Који је једини то могао да каже. Могао бих наводити и друге речи из Светога Писма и из светог богослужења наше Цркве које би боље него моје убоге речи исказале то што желим да кажем овом приликом, али мислим да је и оволико довољно. 

Још да додам једну древну дефиницију монаха коју су сами велики подвижници још у четвртом веку дали говорећи шта је то монах и монаштво, па су рекли да је монах онај ко живи одвојено од света, од људи у свету, а који је истовремено са свима сједињен, сједињен са целим светом, са свима људима, са свом Божјом творевином; то је онај ко нема трајне отаџбине овде на земљи и нема дома овде на земљи него је путник, поклоник на путу, који је свугде само гост, а и свугде је увек у своме дому, зато што жели да живи у Господу и Бог му онда, на његову молитвену жељу и чежњу, узвраћа Својом љубављу. Уосталом, и Сâм Господ Христос каже да Он са Оцем небеским стоји на вратима наших срца и куца, па, ако их ми отворимо, настанићемо се, каже Господ, у њему, и заувек пребивати у таквом човеку, а и он у Господу.

Тако је и живот оца Јована на земљи протекао на разним местима, у разним светињама, у најтежим временима, почевши од његове родне Епархије ваљевске, па преко Епархије жичке, где је стасавао уз светога Владику Николаја, чије мошти такође овде почивају и велики су благослов не само за Лелић и за Ваљевску епархију него и за сав српски род и за сав православни свет; не заборавимо да се његова дела преводе и на грчки, и на руски, и на западне језике и да он полако израста, поред светог аве Јустина Поповића, у једног од васељенских учитеља Цркве нашега времена. Уз светога вадику Николаја, дакле, стасавао је духовно отац Јован, тада мали искушеник Милисав, па је онда у тешким ратним условима (пошто је пред рат дошао у манастир, 1938. године) претрпео све што је трпео наш народ. Претрпео је, нажалост, и злостављања од припадникâ једноверног народа, од бугарских окупационих војника, у Студеници и другде. Касније следи његов живот на разним местима, у разним светињама: у манастиру Рачи, у Призрену и другде. Призренски део његовог живота ја познајем изблиза, из прве руке. Био сам – и, ево, још сам – један од ретких који је био под кровом владике Павла, нашег потоњег Патријарха, са оцем Јованом и другим монасима, сада већ покојнима, и знам колико се и тамо непрекидно трудио. 

Његов живот је био стварно непрекидна молитва и рад. Плодови тога рада такође су нам свима познати. Када је већ био професор Богословије у пензији, није никада мировао, није имао времена за одмор. Буквално до последњега даха трудио се да сведочи учење Цркве и истиче примере истинских хришћана, нарочито монахâ и монахињâ. Колико би само знаменитих монаха и монахиња нашега рода било заборављено да отац Јован није имао стрпљења и љубави да о свакоме од њих остави аутентично, истинољубиво, праведно сведочење? 

Зато, молећи се данас за његову душу, верујемо и да је нашао милост у Господа и да се већ налази на оној правој, десној страни, која ће и на крају историје, о Другом доласку Господњем, чути речи: „Ходите, благословени Оца мојега, примите Царство које вам је припремљено!” Свима нама људима је припремљено Царство небеско, а оно друго, мрачно царство, царство вечне муке, није припремљено људима; припремљено је ђаволу и палим анђелима његовим, по нелажној речи Господа нашега. Али и човек, као потпуно слободно биће – а слободно је биће јер је по лику Божјем саздано, једини од свих створења – може, нажалост, да злоупотреби слободу избора и савести и да, уместо Бога, изабере сатану. Као што је рекао један умни човек у српском роду, философ Божа Кнежевић, толики је распон човековог бића да може да се уздигне на такве висине живота у Богу и са Богом да му се и Бог радује, али може и да сроза себе до таквих мрачних дубина да га се и ђаво застиди. 

Отац Јован је добри део изабрао у свом животу. То је удео који се неће одузети од њега. Слично можемо рећи и о блаженопочившем оцу Авакуму и многим другима.  Важно је да увек имамо као узор пред својим очима управо те сведоке истинског предања монашког живота – оне који су молитвени чин монашког пострига остварили у свом животу на земљи. Јер, будимо искрени, таласи овога света не запљускују само хришћане који живе у свету; запљускују и нас, монахе и монахиње; покушавају да уђу и унутар манастирских зидина. Понекад, нажалост, и улазе, више или мање. У нашем времену неки од монахâ се подвизавају и жртвују са својим народом на мученичком Косову и Метохији, где је отац Јован велики део живота провео (један део живота и ја сам са њим био), а поједини дају и свој живот за Христа и за наш тамошњи народ, као нови свештеномученик Харитон и други. Али имамо и случајеве где неко каже: „Ја нећу да идем тамо, нећу да живим међу Шиптарима”, а монаси смо сви – и једни, и други, и трећи. 

Дакле, угледајмо се на наставнике своје духовне као што су се они угледали на Христа Господа, Који је једини Пут, Истина и Живот, и Којем нека је вечна слава и хвала и из наших недостојних уста, а оцу Јовану блажена успомена и обитавање у насељима праведникâ, у наручју Аврамовом и у наручју свих светих, у заједници са свима светима! Нека му Бог дарује Царство небеско, а и нас да помилује! Амин.

Извор: https://www.eparhijavaljevska.rs

Најновије вести

Повезане вести