Владика Херувим: О чувању светиње

Published On: 10/05/2021

Свети Јустин Ћелијски: Христос је васкрсао да би људи постали земаљски анђели и осећали се јачи од смрти као небески анђели.     

Промишљајући о овим речима Свeтог аве Јустина – речима које свакоме човеку сведоче Богомоткривену истину не можемо а да се не замислимо над дубином људског пада у заједници која нас окружује. Друштво је све чешће заробљено и обузето осећањем мржње према оном Другом, према другом човеку, према свом ближњем. А нипошто то није назначење човека које му је наменио Господ када га је створио. Човеково истинско постојање везује се за љубав која је пут за живот вечни и заједницу са живим Богом. Међутим, огреховљени човек који живи у овоме палом свету непрестано греши и удаљава се од свог ближњег и од Бога. Управо у том контексту сведоци смо последњих немилих догађаја који су згрозили цело друштво и изнова оптеретили српску заједницу на овим просторима, а који су се догодили на Васкрс у Борову Селу. Ови догађаји сурово (и поново) у човека уливају зебњу и страх.  

Поједине иницијативе о којима можемо да читамо и слушамо у јавном дискурсу производе изразито негативне индикације на наше вернике. Чињеница пак да је предмет такве негативне кампање постала и капела на православном гробљу – дубоко жалости срце. Капела је богослужбено место, место молитве из које васкрсава љубав, а не мржња или било какви сурогати искривљене истине. Гробље је место молитве и молитвеног тиховања и на тим местима човекова личност добија другу перспективу – перспективу Вечности, Царства Божјег и Последњег суда који неће бити по људским мерилима, односно по мерилима из призме огреховљене природе човека.      

Божји суд је вечна правда и нико тога неће бити лишен. Догађаји на овим просторима су драма, трагедија и велики мученички ход два народа, а за све је Истина само једна: она је божанског карактера и она треба да васкрсне у душама свих нас.     

Све нас жалости када и богослужбени простори, гробља и споменици постају предмет поларизације и злоупотребе у политичке сврхе, да би се у крајњој линији задобили неки јефтини политички поени. Споменичко наслеђе је разноврсно, оно нас окружује и део је наслеђа историје, те као такво треба да има свој простор у историји догађаја о којим сведоче. Зато оно не треба да буде терет за изграђивање боље и лепше будућности.     

Друштво у целини треба да буде свесно садашњости и да синергијски изнађе и простор и баланс за решења. Оно што је прошлост треба да буде предмет историје и историчара. Садашњост, односно, ово Богом благословено време у коме се налазимо посебно је оснажено тајном Васкрсења, тајном која треба да буде решење за истинити живот што нам је преко потребан, управо као бања Витезда јеврејском народу: да нас све лечи од греха и рађа у нама живот, толеранцију и несебичну љубав.     

Зато се сетимо речи Светог апостола Павла који недвосмислено каже да доласком Христовим нема више подела, нема Јелина, Јеврејина и Грка, нема роба ни слободњака, него смо сви браћа и једно у Христу Исусу Господу нашем (Гал 3, 28). 

Епископ осечкопољски и барањски г. Херувим
Даљ, 7. мај 2021. године 

Извор: Епархија осечкопољска и барањска

Повезане вести