Господње ученице

Објављено: 15 маја, 2021Прегледано: 21

„Радосну васкршњу проповед од ангела сазнаше Господње ученице и одбацивши прадедовску осуду апостолима хвалећи се говораху: Смрт се уништи, васкрсе Христос Бог дарујући свету велику милост!“

У литургијским читањима перикопâ и певању химни, Црква кроз објаву Логоса Божијег и Његових логијâ, подсећа реципијенте и аколуте свих времена на актуелност проповеданог. Педесетих година првог века апостол народâ на више места указује на ту хришћанску и еванђелску актуелност. За разлику од свагдашњих „револуционарних“ надања, објава Васкрсења као par exellence новост и благовест, се ни у постваскрсној перспективи не објављује насилно и претенциозно. Ниједна каснија датост, било које природе у историји човечанства, није укључивала насилну интервенцију Христа и оних који Њему следују. Мноштво је примера тих датости али поменимо само неке: питање ропства, неједнакости полова, социјалне неправде итд. Дакле, Васкрсли ни у највећој Победи не објављује Себе злоупотребом или истргнутим из контекста речима: „Царство Божије се на силу осваја“ (Мт 11, 12), већ опоменом: „Врати мач свој у корице“ (Мт 26, 52) и смиреним сведочењем и усредсређеношћу на објаву тајне Васкрсења Христовог: „Видите гробныя пелены: теците и миру проповедите, яко воста Господь!“ (Ипакој Пасхе).

Најлепши пример сведочења Тајне над тајнама и Свечаности над свечаностима јесте објава Васкрсења кроз уста светих и верних жена Галилејки, мироносица и ученица Христових. Оне оставши уз Христа и под Крстом, највећу вест у роду људском јављају онако како су је чуле од анђела: „Није овде него устаде“ (Лк 24, 5).  

„И они чувши да је жив и да га је она видјела не вјероваше. А потом јави се на путу двојици од њих у другоме обличју, кад су ишли у село. И они отишавши јавише осталима; и ни њима не вјероваше. (Мк. 16, 9 – 11)

„А најпослије јави се кад њих једанаесторица бијаху за трпезом, и прекори их за њихово невјерје и тврђу срца“ (Мк. 16, 12).

Проповед о Васкрсењу Христовом видимо да је текла слично као и предваскрсна Христова мисија – у раскораку са људском вером. Неверица прати личну појаву Васкрслог, који уместо тога даје откривење залога вечности у Трпези и сабрању. Неверица се преточила из вере и дрхтања Марије и ученицâ, које претекавши јутро објављују Васкрсење. Сапутници за Емаус свој доживљај скривеног Васкрсења Логоса изражавају другачије. Они „једином странцу“ обзнањују своју разочараност актуелним догађајима. То происходи из њихових политичких и егзистенцијалистичких надања, која се не остварују у делу Господа Исуса Христа, онако како су их они замислили. То нам потврђује глагол у Лукином Еванђељу који помиње један од саговорника: „Надали смо се…“ (Лк 24, 21). Опет сличност са свакидашњим проблемима, маловерјем и деобама човека. Заиста, Еванђеље је свагда актуелно.

Христос затим Луки и Клеопи указује у тумачењу Писма и ломљењу хлеба за Трпезом, на две најважније компоненте и да је Он сав у њима. Да се изван тога не може срести и опипати Васкрсли, до коначне реалности Есхатона. Јасно уочавамо разлику између вере Луке и Клеопе и жена Галилејки. Вера тих светих жена садржана је у исправном следовању трима највећим еванђелским врлинама: вери, нади и љубави. Док сапутници за Емаус Божијој вољи дају простор сопственој, дотле мироносице лученосно верују. Оне не срећу Господа у Гробу него анђела. Ипак, не сумњају и не потпадају под разочарања својих слободоумних представа, него вером јављају свима да је Господ устао. Прадедовска осуда, како нам говори тропар, коју су одбациле мироносице, сва је у потчињености сопственој вољи и одбацивању воље Божије. Вечна обмана и иста она осуда исказана у преступу прародитеља, сада бива исправљена. Дакле, не само иницијативом Божијом, него слободом и вером човека, вером мироносица у Васкрсење Христово, исправља се прадедовска осуда. Одбацивање Бога, мироносице замењују одбацивањем своје воље; погружености у самобитност и својевољност предака; претпостављају вест о Васкрсењу и објаву победе над смрћу. То ваља и нама чинити уколико заиста верујемо у Васкрсење.

Ту неописиву радост спасења и обожења, кроз причасност Васкрслом, видимо најпре у речима анђела, вери мироносица, уверењу Луке и Клеопе и најзад сусретању са апостолима. Заједничка свима је радост Васкрслога Христа јер сатире не само смрт, него повседневна неправедна тумарања људи између профаног и психолошког, промашеног и сулудог људског пада и неверја – једном речју – између Гроба и Васкрсења. Саблазан и лудост – Христос Васкрсли  постаје изненађење (ἔκστασις) кроз унижење и Васкрсење. Зато вера ових светих жена мироносица остаје до данас идеал за хришћане. Не тек неко ексклузивно право појединца, већ привилегија оних који се захваљујући подвигу истоветности вере мироносица, кроз коју је дошла вест о Васкрсењу, могу назвати апостолима и ученицима Христовим.

Установљење Недеље мироносица у Цркви и њихов пример нам је утолико важнији јер даје одговоре на многа питања. Будући да су ове свете и верне жене пример праве ученичке учености, учености и учеништва из вере; један од одговора јесте и то какав наш правац узрастања у богословствовању (речи објаве Христа Васкрслог) треба да буде. Односно, да ли теолошка ученост може бити икако спутана вером, или пак из ње треба та реч о Васкрслом Богу да произилази, подстиче се и поткрепљује? Свете и верне жене мироносице недвосмислено нам поручују, да је између њихове вере у Господа, учеништва и богословља знак једнакости.    

Кроз веру ученица Господ поручује да свако ко своју веру у Његов спомен објављује овоме свету, смрт Господњу објављује докле не дође. Сваки који поверује у ту проповед, проповед оданих Галилејки, како је рекао: „Биће спасен“ (Мк 16, 16). Наравно да достојанство и васпостављену природу човека коју Христос спасава, свет до данас из обмане или страха не препознаје или скрнави. Вредност биолошког постојања и функционисања човека, секуларистички је супростављена догађају Христовог Васкрсења – архиобјави мироносица. Међутим, вести вере коју преносе мироносице учи нас још нешто. Не само да је Васкрсење Победа над вековним невидљивим непријатељима, него се та Победа прелива на све функције и начине људског постојања.

Простор могућности искуственог познања Бога из вере и слободе полигон је спасења. Један од тих елемената људског живота и постојања је и интелект. Мироносице од анђела преносе Христову поруку, пре Васкрсења им изречену, коју су апостоли заборавили услед многих догађаја: „Али по Васкрсењу мојему ићи ћу пред вама у Галилеју“ (Мк 14, 28). На то обећање сада апостоле подсећају ученице Христове, мироносице. Тиме не подсећају само њих, као ученике и савременике Христове; мироносице нас подсећају и на ту релацију да смо Христови ученици и благовесници, чак и када нисмо у сваком сегменту живота „хорацијевски“ фокусирани на битност нашег циља. Тај подсетник се сажима у закључак ових редова у свега две речи, које су непроцењиве за могућност остварења циља живота по Христу. Све дотле док не заборављамо, макар и уз еванђелски подсетник, на спасоносност Васкрсења и речи мироносица из Галилеје: „ХРИСТОС ВАСКРСЕ!“, Господњи смо ученици.

Ђакон Божидар Васиљевић

Најновије вести

Повезане вести