Десет година од упокојења оца Jована Mирковића

Објављено: 3 новембра, 2021Прегледано: 13

Поводом десетогодишњице упокојења протојереја-ставрофора Јована Мирковића, са благословом Епископа зворничко-тузланског г. Фотија, на празник Светог апостола Луке и Светог Петра Цетињског, служен је парастос над гробом оца Јована на гробљу у Горњем Забрђу.

Архимандрит Гаврило је истакао да је, несумњиво, по Промислу Божјем било да упозна проту Јована у време своје младости, јер је прота у знатној мери утицао на његов духовни живот. Нагласио је да је од оца Јована први пут чуо о узвишености монашног чина, као и да је каснијим сусретом са јеромонахом Фотијем (садашњим Епископом зворничко-тузланским) и одлучио да прими монашки чин.

У току вечери прочитана је поука архимандрита Рафаила Карелина о свештенству, отпевано је неколико духовних песама од стране чланова хора из Горње Забрђа, те је, етномузиколог, Јелена Костић одсвирала песму „Стани, стани, Ибар водо“ на фрули, инструменту, који је врсно свирао и прота Јован.

За труд и подршку у животном путу проте Јована, пуном искушења, његовој супрузи, протиници Славици, уручена је икона њихове крсне славе, Светог Јована Крститеља.

Након парастоса, уприличено је духовно вече молитвеног сећања на проту Јована у Центру за културу у Угљевику. Беседе о оцу Јови су говорили свештеник Мићо Пајкановић, који му је био супарох и велики пријатељ, као и игуман манастира Светог Николе на Озрену архимандрит Гаврило (Стевановић). На крају вечери, многима је пробудила дубоке емоције песма Неле Бркић из Црњелова о проти Јовану у извођењу Јоване Васиљевић.

Протопрезвитер-ставрофор Јован Мирковић је рођен на празник Зачећа Светог Јована Крститеља, 6. октобра 1957. године у Горњем Забрђу (општина Угљевик) од оца Алексе Мирковића и Ђуке, рођене Савић. Кућа Мирковића је од давнина била позната по благочешћу. Његов прадед Ристо је био председник Црквено-грађевинског одбора у време градње храма у Горњем Забрђу (1912.-1913.), док је деда оца Јована, по коме је и добио име, био ђак тадашње школе у манастиру Тавна и врсни појац (несумњиво од њега је и прота Јован наследио диван глас). Рођени стриц оца Јована, Радивоје, био је свршени богослов, који је прибројан лику новомученика будући да је жив бачен у јаму Јадовно.

Јован са две године остаје без мајке. Следивши пут својих предака и старијег брата Ристе 1974. године уписује петоразредну Богословију Света Три Јерарха у манастиру Крки, коју је завршио 1979. године. По одслуженом војном року 1980. године жени се са својом изабраницом Славицом Танацковић. 

Рукоположен је у чин ђакона од стране Епископа зворничко-тузланског Василија 5. октобра 1980.  одине у храму Успења Пресвете Богородице у Братунцу, а већ сутрадан на празник Зачећа Светог Јована Претече, у чин презвитера у храму посвећеном том празнику у Тобуту. Храм у Тобуту, који је једини у Епархији зворничко-тузланској посвећен Зачећу Светог Крститеља Господњег, био му је и место првог службовања. На тој новоснованој парохији рађају му се двоје деце: Гордана и Александар (данас свештеник у Бијељини). Након само пар година мирне службе Господу, поново га сустижу породични проблеми у виду дуге борбе са тешком болешћу кћерке Гордане, но уз Божју помоћ, болест је била побеђена. У Тобуту је службовао до 1989. године када прелази на новоосновану парохију у Лужанима код Дервенте. Године 1990. и сам оболева. Дијагностикован му је тумор на кори малог мозга. Од пролећа 1992. морао је да подели муку прогона српског народа дервентског, бродског и оџачког краја. Тада га епископ Василије именује за пароха у Горњем Забрђу, у његовом родном месту, поново на новооснованој парохији, где се брине и о тешко обољелом оцу. Већ 1992. године има другу велику операцију на Клиничко-болничком центру Земун (укупно их је имао седам и свака је била на неке од великих празника Цркве, претпоследња на Преображење, а последња на Светог Александра Невског, у време док је у храму на његовој парохији служена архијерејска Литургија).

За предани рад, епископ Василије га је одликовао достојанством протонамесника 14. маја 1997. године, чином протојереја 14. маја 2001. године, а правом ношења напрсног крста опет 14. маја 2006. године, на Светог пророка Јеремију.

На дан Свете Петке Параскеве 2011.године у болници у Земуну упокојио се у својој 54. години живота. Свештеничко опело, које је служио владика Василије, уз саслужење 85 свештенослужитеља у присуству мноштва верних било је на празник Светог апостола и јеванђелиста Луке и Светог Петра Цетињског 31. октобра 2011. године.

Извор: Епархија зворничко-тузланска

Најновије вести

Повезане вести