Диселдорф: Беседа епископа Григорија у недељу девету по Духовима

Published On: 24/08/2021

У име Оца и Сина и Светога Духа. Драга браћо и сестре, данашњи догађај који описује sвето Јеванђеље је један од оних догађаја који на видљив, упечатљив, сликовит и јасан начин говори о томе ко смо и какви смо ми људи. Најчешће кроз апостола Петра можемо да се научимо какви смо ми људи. Апостол Петар је био човјек живе вјере али човјек пун људских особина и слабости, људских немоћи и људских страсти. То се показало много пута у sветом Јеванђељу на разним примјерима када се говори о апостолу Петру.

У данашњем Јеванђељу описује се догађај који се збио на мору, на води. Док су апостоли пловили, њихову лађу узнемирио је јак вјетар, бурни вјетар и они су се уплашили. Христос је био, као што сте чули, сâм на молитви пошто је отпустио народ на другој обали и онда у четврту стражу ноћи кренуо према својим апостолима. Христос је кренуо преко воде, по води, кренуо како ниједан други човјек не може да ходи, како људи по својој природи не могу да ходе. Наравно да је то било запрепашћење за апостоле који још нису познали Његово Божанство. Они су мислили да је неко привиђење и тако су говорили међу собом а онда им се Он јавио гласом, откривши себе. И када су познали Његов глас, као глас вољеног Учитеља и Пријатеља, Петар је урадио нешто што би сваки човјек пожелио. Свако од нас би слично као Петар рекао – Господе, дај да и ја идем по води, хоћу и ја да надвладам законе природе, хоћу и ја да будем изнад онога што је уобичајено, хоћу да будем више од човјека, хоћу да се уздигнем ка томе што си Ти, ка Божанском.

Петар није тада још знао да је Христос Син Божји, на Њега је гледао као на свога Учитеља али као на великог Учитеља, знао је да је на Њему Дух Божји али није знао да је Син Божји. На Петрову молбу да хода по води Христос одговара потврдно и зове га да пође и Петар иђаше по води ка Њему – то је један врло важан моменат. И пошто бијаше јак вјетар, каже Свето Писмо, Петар се уплаши и поче да тоне.

Све ово изгледа као нека једноставна ријеч Писма али ако обратимо пажњу на сваки детаљ, ако обратимо пажњу на сваки моменат у овом догађају, видјећемо нешто веома важно. Петар исказује жељу да хода по води а Христос му каже:,,Ходи!“ и он пође. Ако добро пазимо видјећемо да је Петар почео тонути онда када је обратио пажњу на вјетар, буру и на таласе, али ако још дубље и пажљивије сагледамо, браћо и сестре, схватићемо да је Петар почео тонути када је престао да гледа у лице Христово и када је престао да слуша Његову ријеч која је гласила – ходи. Када је почео да гледа у таласе, у људске страсти и слабости, када је почео да се плаши вјетра, почео је да тоне.

Тако и ми, драга браћо и сестре, када смо загледани у лице Христово, ходимо не само по води него и по ваздуху, ходимо не само по ваздуху него у сретење Господу а када почнемо гледати оно што је око нас, на наше страсти, на наше слабости, наше немоћи, на све таласе овога свијета, на вјетрове овога свијета ми заборавимо свој пут, заборавимо куда смо пошли и куда ходимо и ка коме ходимо и онда почнемо да тонемо. Онда те страсти, ти таласи, ти вјетрови, те буре, добијају на снази и могу да нас прогутају. Гледајте, браћо и сестре, када почнемо тонути у те таласе својих страсти или страсти које су долазиле од овога свијета, а безбројне су, похлепа, пожуда, помама, властољубље, среброљубље шта год још замислите, када нас ти таласи почну ломити и на дно водити, данашње Јеванђеље нам каже да има још наде за нас. Као што је учинио Петар тако можемо и ми, можемо чак и да викнемо, Господе спаси ме! И како каже sвето Јеванђеље, одмах Христос пружи Своју руку и извуче Петра из тих таласа и тих опасности и тих страсти које ови таласи символично представљају. Извуче га из воде и рече: ,,Маловјерни! Зашто посумња?“. Петар је могао да покаже и себи и другима колико и како човјек може да се уздигне изнад своје природе. Међутим, он је гледао доле, у таласе, и од страха почео да тоне и тада неизмјерна милост Божја пружа руку и извлачи Петра напоље.

Ето, браћо и сестре, чему нас учи данашње Јеванђеље. Ако нисмо у стању да гледамо у лице Христово, ако нисмо у стању да чујемо Његов глас и да идемо за тим гласом онда јесмо у стању да говоримо – Господе спаси ме, јесмо сви у стању да се надамо да ће по Својој неизрецивој милости Он пружити Своју руку и извући нас из бједа и напасти. То јесмо у стању, браћо и сестре, то данас чинимо и треба то да чинимо у све дане нашег живота, амин.

Извор: Епархија диселдорфска и немачка

Најновије вести

Повезане вести