Епископ диселдорфски и немачки Григорије: Други, мој рај и мој пакао

Објављено: 20 маја, 2021Прегледано: 15

Ови празнични дани, у којима нас обасјава свјетлост Христовог васкрсења, сваки пут нас изнова подсјете на чињеницу колико је други важан за нас, то јест колико је битна наша заједница и однос постојања с другим људима. И сами празници, било да их обиљежавамо и прослављамо као вјерници или само како бисмо поштовали традицију и обичаје, своју пуноћу добијају тек у заједници с другима. Наиме, уколико их силом прилика дочекујемо сами – осјећај празнине и самоће биће толико снажан и свепрожимајући да никакав сјај, богатство или луксуз у таквим тренуцима неће моћи да надомјесте одсуство оних којих нема, а ми бисмо жељели да буду ту, поред нас. Ово је свакако само један примјер, али сасвим довољан да се присјетимо истине колико је за нас важан други, уз којег се радост умножава, а терет туге постоје лакши и подношљивији. Управо стога бисмо искуство живота који искључује другога могли упоредити с боравком у мрачној, хладној и пустој пећини, у којој не чујемо ништа сем празног одјека сопственог гласа, који само повећа наш страх и свијест о одсуству другог људског бића.

Без другога, како видимо, нема радости сусрета и пуноће живота, али други исто тако може да постане/буде мој пакао. Када и зашто други постаје мој пакао? Одговор је једноставан – онда када потцијенимо улогу или важност другог човјека у нашем животу. Онда када помислимо, па у складу с тим и дјеламо, да смо најважнији сами себи и да је битно само то да је нама добро и удобно у кожи у којој смо и у свијету у којем живимо, те да је важно једино то да испунимо своје прохтјеве и циљеве, без обзира на друге људе и њихову добробит.   

Имајући све претходно на уму, можемо закључити, између осталог, да супротност самољубивом живљењу јесте постојање и брига за друге/ближње, што је – парадоксално – најдубљи облик бриге за себе, будући да никога не смијемо ниподаштавити како би и нама или неком нашем било добро. Христос је, примјера ради, свој земаљски живот започео и завршио ради других. Све у свему, ми не постојимо ако нисмо у односу са другим људима и ма шта чинили – то чињење узрочно-посљедично утиче на све око нас, а тиме и на нас саме. Истина је заправо да нас никада самоугађање и подилажење сопственом егу неће учинити срећним као што ће то учинити љубав, пажња и брига другог бића за нас, али и нас за њега. Једном приликом разговарао сам с човјеком који је провео живот у похлепи и у стицању богатства на неправедан начин. Међутим, оно што ми је испричао на крају своје изненадне исповијести било је најстрашније – тврдио је, наиме, да му његова рођена дјеца апсолутно ништа не значе, чак да су му досадна. Било је очигледно да су похлепа и саможивост учиниле да он, заборавивши на све и газећи друге, изгуби и сам себе и своје ближње, који су му постали нека врста пакла. Неколико мјесеци након тога нашег разговора прочитао сам у новинама да је убијен. Сјећам се да сам се тада с језом опоменуо сљедећих Христових ријечи: „Не бојте се оних који могу убити тијело а душу не могу убити; него се више бојте онога који може и душу и тијело погубити у паклу“ (Мт. 10,28).

Вјероватно је у наше доба најдубље и најоригиналније о сапостојању с другим промишљао Емануел Левинас, који бригу за другога сматра основним знаком наше људскости. Левинас, философ утемељен на Библији, али са искуством преживљеног нацистичког логора, у свом промишљању о датој теми наглашава да сапостојати значи, у ствари, постати добровољни „талац“ другог људског бића. То, по Левинасовом мишљењу, подразумијева константни однос одговорности према другоме. Можда стога они који неће да брину о другоме некако по инерцији прелазе из позиције таоца у позицију „тлачитеља“ и „робовласника“, који одбацује своју одговорност за другог човјека. Заметак таквог понашања можемо примијетити већ у дјечијем узрасту. Тако увијек постоје они који још у раном добу радо и с уживањем малтретирају слабијег и немоћнијег од себе. И већ тада се могу препознати будући тирани. Но тада још има наде за преображај, али истинска трагедија ће наступити ако се тај мали тиранин развије у још опаснијег када постане зрео човјек.

Тиране око себе и у себи лако ћемо препознати – они се баве потирањем и негирањем другог бића, а потирање других јесте исто што и потирање људскости, што подразумијева разбијање односно деизнтеграцију наше личности. Зато вјерујем да су од физичке смрти далеко теже оне смрти које настају када једно биће одбаци друго. Из простог разлога што ћемо одбацивањем или потирањем унесрећити другог човјека (а све што је изграђено на темељу туђе несреће када-тад ће постати наш камен спотицања и наш крст), којег ћемо, уз то, небригом учинити нашим непријатељем. Овдје се, међутим, намеће и једно друго питање. Како се супротставити тирјанству? Можда је тим поводом умјесно сјетити се Платона, који на једном мјесту пише да оно што изазива страх код људи није смрт, него мисао да нисмо били праведни. А већ поменути Левинас говори о томе да врхунска одговорност води до стављања себе на мјесто другог, па чак све до „примања коначног дара умирања за другог“. Човјек, дакле, ако жели да постане личност, треба да изгради однос сапостојања и одговорности за друге. А то је једино могуће ако се, попут Христа, опредијели за пут само(по)жртвовања, то јест жртвене љубави. Христово страдање на крсту завршава се тријумфом не само над његовим тиранима него над тирјанством уопште. Он тиме уводи нови принцип у овај свијет, у којем није више узвишено жртвовати друге него себе ради других. Само је из једне такве жртве могло произаћи неписано, али златно правило по којем је љубав служење другоме, а не ниподаштавање и успостављање контроле над њим.

Шта је онда, на концу, за мене други човјек? Он је мој рај и мој пакао, мој узлет у висине и пад у бездан, у зависности од тога како се ја поставим према њему, па макар то био и мој непријатељ.

Извор: Епархија диселдорфска и немачка

Најновије вести

Повезане вести