Искушана мисао Достојевског

Published On: 02/11/2021

Са благословом Његовог Преосвештенства Епископа жичког г. Јустина 28. октобра 2021. године са почетком у 18:30 часова Црквена општина Горњи Милановац – Црква Свете Тројице, организовала је предавање и промоцију зборника „Искушана мисао Достојевског“. Предавач је био протонамесник Александар Јевтић,  свештеник при Храму Светог Саве Српског у Краљеву, као и уредник поменутог зборника. Тема предавања носила је наслов: „Достојевски о Богу и човеку“.

На почетку угледног предавања, по благослову старешине храма оца Миодрага Анђелића, предавача је најавио вероучитељ Милорад Васиљевић. У најави је изнета биографија предавача и тема о којој ће говорити.

Предавач је на почетку нагласио колико је Достојевски битан за читаву људску историју. „Готово да нема човека који нема заузет став када су у питању личност Достојевског и његова дела“, истакао је свештеник Александар. Предавање је сачињавало низ осврта на разна дела руског писца. У човеку се непрестано одвија борба између добра и зла. Срце је главно место те борбе. То је веома наглашено у делу Браћа Карамазови. Потом, у истом делу, разматрана је тема слободе која је најбоље изнета у поглављу Велики Инквизитор. Централно питање јесте да ли је за човека боље да живи без слободе. Као један од аргумената за лошу употребу слободе, наведена су страдања деце и разни логори као што је Јасеновац.

Затим  је било речи о чувеној реченици Достојевског која гласи „Сви смо криви за све“. Ову реченицу, која упућује на свекривицу свих, анализирао је из различитих перспектива. Међутим, у тој кривици човек ипак треба да постане близак Богу. Тај човек, на пример, не може никако бити натчовек о коме је говорио Фридрих Ниче. Отац Александар је изнео упечатљиве мисли једног савременог мислиоца који тврди да је Достојевском био близак атеизам, али да га је превладао окрећући се Богу који чини оно што човек и творевина сами не могу као произашли из небића.

Колико је Христос био битан у животу руског писца, предавач показује цитирајући његове речи: „Када би ми неко могао доказати да је Христос ван истине, и када би истина збиља искључивала Христа, ја бих претпоставио да останем са Христом, а не са истином“ (Писмо Наталији Д. Фонвизиној, 1854). Ова реченица је понављана и у роману Нечисте силе, па је разлогу за то посвећен посебан осврт који говори о упућености Достојевског у тадашње научне изазове, али и његовом субјективном односу према теми разлике разума и вере.

Неки су Достојевског оптуживали да патњу протеже и на метафизички план. Наглашено је да ово није тачно. Достојевски је размишљао есхатолошки и полагао своју наду у Рај као место разрешења свих мука. Као аргумент отац Александар наводи причу Малишан код Христа на божићној јелки. У причи дечак који страда и умире одлази код Христа, и на тај начин су разрешене његове земаљске муке. Моменат постојања Бога и бесмртности је кључан за решење тешких егзистенцијалних проблема. Руски писац је нарочито био свестан тога. У том контексту једна од реченица гласила је: „Зато и инспектор Порфирије у Злочину и казни пита Раскољникова да ли верује у Васкрсење Лазарево.“

Будући да је предавач уредник зборника и аутор једног од радова, након предавања и промоције, сви заинтересовани су имали прилику да узму свој примерак зборника, и добију потпис.

Извор: Епархија жичка

Најновије вести

Повезане вести