Крагујевац: Молитвено сећање на владику Саву Вуковића

Објављено: 18 јуна, 2021Прегледано: 14

-Кроз цело служење владика Саве у Српској Цркви, а највише за двадесет четири године у Шумадије, ми још јасније видимо и осећамо плодове његове жртве, истакао епископ Јован..

У четвртак, 17. јуна 2021. године, када се навршава двадесет година од упокојења другог Епископа шумадијског Саве Вуковића, Његово Преосвештенство Епископ шумадијски г. Јован служио је свету архијерејску Литургију у Саборном храму Успења Пресвете Богородице у Крагујевцу.

Епископу је саслуживало мноштво свештенства и ђаконства Епархије шумадијске. Својим појањем, Свету Литургију је улепшао хор саборног Богородичиног храма под руководством протопрезвитера Драгослава Милована.

Након Свете Литургије, одслужен је парастос Епископу Сави, и том приликом је Епископ рекао:

„Преподобно монаштво, часно свештенство, браћо и сестре, Богу хвала одслужисмо божанствену Литургију у овом Саборном храму Епархије шумадијске у коме је сада блаженопочивши владика Сава двадесет четири године служио. Служењем данашње Литургије ми смо Богу принели жртву за све и сва. Литургија се служи у спомен Господа Бога и Спаса нашег Исуса Христа. Стога, Литургија се служи за све оно што је било, што јесте и што ће бити у Царству небеском. Зато је Литургија предукус Царства Божијег.

Хришћанин који учествује у Литургији и осећа присуство Бога, схвата да свака Литургиа спуста Бога на земљу и узводи земљу на небо. Сваки пут када служимо Литургију, чувамо и спомен наших најмилијих, јер се Литургија не служи само за живе, већ и за мртве. Пред Богом нема мртвих! Када служимо Литургију у спомен, онда одржавамо заједницу са Богом, са светима Његовим у Царству небеском, како у овом, тако и у оном свету.

Зато су Црква и Свети оци установили спомен за наше покојнике. Управо ти спомени чувају нас од заборава. Ако њих заборавимо, ни они се неће обрадовати нама када се сретнемо у Царству небеском, свако у своје време. Браћо и сестре, ми се сабирамо на Литургију, а са собом сабирамо и све наше миле и драге живе, али и све упокојене.

Овим данашњим литургијским сећањем, ми се молитвено сећамо да је Господ свог верног, доброг слугу и пастира Цркве Христове, Владику Саву преселио из овога пролазног света у онај вечни и непролазни. О Владици Сави се, за ових двадесет година, доста писало, говорило, спомињало, али сам уверен да како време пролази, о њему ће се тек писати и говорити. Као што рекох, Владика Сава је двадесет четири године само овде служио у Цркви Божијој у Шумадији. Он је за све то време био жртва, али не жртва само појединачних људи, већ Божија жртва. Као што је и сваки епископ, и он јесте отворени антиминс на који се спушта светиња и све оно што је Божије и што је људско. То епископ возглављује и приноси. Епископ носи и радост и тугу свог народа. Владика Сава је све то чинио, посебно јер је он имао дубоку црквену свест, на основу које свако од нас треба да се запита каква је наша црквена свест. Он се сав предао да служи Богу и народу Божијем, свуда где га је Црква слала, па и овде у Шумадији. Земља Шумадије је примила његово тело, које почива овде испред нас.

Владика Сава је знао да стане на бранику вере и Цркве и онда када му је у питању била глава. Ми старији знамо ту несрећну стару идеологију. Он је знао да је жртва. Стога, жртва чека свог извршиоца. Међутим, Сава је знао да га чека Онај који једини прима жртве. Све ово је чинио владика Сава зато што је духовно и Духом Божјим био јак. Био је јак, јер никада није гасио Духа Божијег у себи.

Владици Сави су у свему помагали његови молитвени заштитници, најпре његова крсна слава, Свети великомученик Георгије, али и имењак Свети Сава. Владика Сава је заиста имао ту дубоку националну српску свест. Није се устручавао да каже ко је и шта је, ком роду припада и због тога га многи нису разумели. Због тога су многи говорили да је он осоран, да је погрешно радио ствари. Многе је врлине имао и не желим да их набрајам, али ми је увек на уму једна, а то је врлина милостиње. Он је био човек и епископ који је знао за тугу и немаштину другог човека. Притицао је у помоћ и давао је. Многи су од њега то научили и у свом животу упражњавали, међу којима осећам дужност и поштовање да споменем монахињу Магдалину. У кућу епископску није могао да уђе ниједан сиромах и бедник, ниједан гладан и жедан, да она није, настављајући то дело владике Саве, управо пружала милост свакоме ко је отварао врата владичанског дома.

Владика Сава је све волео, али највише Бога. Волео је Цркву, богослужење, славословље и благољепије. Он је не само делима, већ и устима и срцем славио Бога. Многима је чинио добро, али никад није желео, из своје скромности, да њега славе. Ово говорим јер смо имали доста заједничких разговора и познато ми је. Владика Сава је за сваког знао зашто му прилази, а то може човек који има Бога у себи. Он није желео да има свој спомен-дан, али Богу хвала, он је многе споменике у душама људи саградио и те душе, благочестиви и добри хришћани, данас осећају присуство Владике Саве.

Сваки човек је тајна. Владика Сава је из своје велике скромности остао и данас за нас људе тајна, али Богу не. Кроз цело његово владичанско служење у Српској Цркви, а највише за двадесет четири године у Шумадије, ми још јасније видимо и осећамо плодове његове жртве. Све што је владика Сава у животу имао, није било само његово. Он је знао да се повуче у самоћу и да тугује што се не живи по Богу и у Богу. Епископ Сава није ништа присвајао за себе, али то не значи да је у нечему био сиромах. Живео је и понашао се као они који све имају, али ништа не поседују. Све своје духовно богатство и животно прегнуће које је неуморно умножавао, сабирао је Бога и народа ради, али и свога спасења. То је велико богатство које је оставио својој Цркви и свом народу.

Надам се и верујем да ће и после нас доћи они који ће се сећати владике Саве. Зато се и ми данас молимо да га Господ, по труду Владике Саве, награди Царством небеским. Ми и данас, после двадесет година, осећамо његову молитву, љубав, подршку и Небеске отаџбине где је он сада. Много је емоција које ми сада наилазе и зато не бих да се њима препуштам, већ свима предлажем да се препустимо молитви, како бисмо зарадили његове молитве. Нека му је вечан спомен међу нама и Бог душу да му прости!“

По окончању молитвеног помена, у епархијском двору је уприличена трпеза љубави и том приликом се окупљенима обратио др Ненад Ристовић, редовни професор Философског факултета у Београду, и подсетио на допринос владике Саве очувању старог српског црквеног појања, као и сам значај Српске Цркве у појачком наслеђу хришћанства.

Извор: Епархија шумадијска

Најновије вести

Повезане вести