Крстовдан у Крагујевцу

Published On: 29/09/2021

Живети под знаком Крста свету је лудост, као што смо могли и да чујемо у Посланици Светог апостола Павла. Тако је било у протеклих двадесет векова и увек ће тако бити. Када год људи овог света помисле на кротост, смирење, послушност, то је свету лудост. Не треба бити кротак, него треба бити силан; не треба бити смирен, него продоран, бити предатор који уништава све пред собом. Крст то није!

Његово Преосвештенство Епископ шумадијски г. Јован, служио је на празник Воздвижења Часног Крста свету архијерејску Литургију у Саборном храму у Крагујевцу уз саслужење протојереја-ставрофора др Зорана Крстића, ректора Богословије Светог Јована Златоустог, и свештенства Саборног храма.

После читанња јеванђелског зачала верни народ о значају празника поучио је протојереј-ставрофор др Зоран Крстић:

-Као и сваки наш празник, тако и овај има више слојева. Вероватно да не постоји празник у нашем црквеном животу који би био једноставан и једнослојан. Поменимо данас два слоја.

Први је онај историјски. Дакле, шта данас славимо? Славимо два историјска догађаја из IV и VII века. У IV веку, тај догађај је везан за Свету царицу Јелену, мајку цара Константина и за све оно што је она чинила у граду Јерусалиму. Пре свега мислим на то што је пронашла место на коме је Господ био разапет, то јест Голготу. На том месту је био храм богиње Венере. Копајући испод тог храма, пронашла је Часни Крст. Пошто је ту било мноштво народа које је желело да види пронађени Крст, Патријарх јерусалимски га је подигао високо. Због тога нам је остао назив који празник данас носи – Воздвижење, то јест Узношење Часног Крста.

Други историјски догађај је везан за VII век и само ћу нешто да напоменем о томе. У војном походу, Персијанци су освојили Јерусалим и Јордан и однели Крст. После неколико деценија, цар Ираклије је поразио Персијанце, узео Крст и вратио га у Јерусалим. Међутим, приликом уласка у Јерусалим, цар је хтео да направи велику и свечану литију, како би показао своју силу и моћ. Но, није могао ући у град. Онда му је патријарх рекао да не може обучен у царске одоре да унесе Крст. Тада је цар одложио своје знаке моћи, понео Крст и тако је ушао у град.

Дакле, овде почињемо да се дотичемо дубљег слоја празника Воздвижења. Рекао бих да нема човека који је чуо ово Јеванђеље у протеклих двадесет векова, а да га није барем мало дотакло до срца. Сваки пут када помислимо на Велики Петак и када промишљамо о распећу Сина Божјег, заправо се дотичемо саме тајне нашег живота. Рекао бих да овај данашњи празник има не само два слоја, него безброј, јер Крстом и знаком Крста ми додирујемо саму тајну живота.

Понекад ће се људи запитати, како је могуће причати о тајни? Тајна означава нешто што је сакривено. Када бисмо нешто знали, онда то не би била тајна. Тако може доћи до једног крупног и суштинског неспоразума да, када год у Цркви поменемо тајну, верни народ помисли да је то нешто непознато. Са друге стране, ми свештеници се не потрудимо да то појаснимо и то тако остане. Као да желимо да кажемо да ми о томе нешто знамо, а ви о томе ништа не знате. Верујемо и ћутимо.

Међутим, наша вера није таква. Сваки пут када у Цркви кажемо тајна, мислимо на једну сасвим другу, парадоксалну стварност. Ми под тим појмом не сматрамо да је нешто сакривено, већ управо супротно – откривено. Ова данашња Литургија јесте Света Тајна. Ми у њој ништа не сакривамо, већ напротив откривамо нешто, а то је дубља, тајанствена димензија света уопште. То је смисао Светих Тајни – да нам откривају најдубљи смисао живота. Називамо их тајнама, јер нису толико очигледне као ова књига или овај полијелеј, али оне се могу исказати символима. Исказујемо их на метафоричан начин. Зар нам је потребна боља потврда од фресака и икона, па и самог Часног Крста?

Дакле, када смо данас ушли у Цркву, поклонили смо се и целивали Крст. Сви добро знамо да нисмо целивали метал од ког је Крст направљен, већ да смо целивали самог Господа и сам знак под којим ми живимо. Ово је можда најбоља тајна нашег живота – да ми хришћани под знаком Крста живимо.

Требало би добро и непрестано да размишљамо по чему смо ми то хришћани. Свакако нисмо хришћани по томе што смо Срби или живимо на неком месту. Знамо да Господ и од камења може подићи децу Авраамову. Оно по чему смо ми хришћани, јесте што живимо у знаку и под знаком Крста. То је оно што може да нас издваја од других људи. Живети под знаком Крста, свету је лудост, као што смо могли и да чујемо у Посланици Светог апостола Павла. То је било тако у протеклих двадесет векова и увек ће тако бити. Када год људи овог света помисле на кротост, смирење, послушност, то је свету лудост. Не треба бити кротак, него треба бити силан; не треба бити смирен, него исто тако прододоран, онај који је предатор, који уништава све пред собом. Крст то није!

Када је Константин на небу видео Крст са поруком: „Овим побеђуј“, он је осетио поруку целокупног хришћанства да је смирење и кротост наше оружје победе. Браћо и сестре, ко у то верује дотиче саму суштину хришћанског живота. Све остало припада нашој природи и овоме свету. Из тог разлога, наша вера је сва прожета Крстом. Да ли је потребно да вас подсећам где се све налази Крст? Носимо га на грудима, њиме се осењујемо, сваки пут када прођемо поред Цркве на врх ње видимо Крст… То нам све говори да је наш пут крсни пут, а то значи пут смирења и кротости – не силе, моћи и превладавања над другим људима, јер то није наше.

Вратимо се за тренутак на историјску димензију овог празника. Византијски цар није могао да унесе Крст обучен у царску одећу. Тек онда када је скинуо знакове земаљске моћи, могао је да га понесе. Често кажемо да је хришћанство врло компликовано и да тражи од човека да испуњава свакакве прописе. Но, најчешће заборављамо оно најједноставније – ми непрестано виђамо Крст и непрестано је пред нама. Вероватно нема дана, а да не видите знак Крста. Свакодневно нас то подсећа на ту кључну људску особину смирења.

Смирење можемо да на најбољи начин изразимо речима молитве коју стално слушамо: „Нека буде воља твоја“. У молитви Господњој, Син Божји и заједно са Њим сви ми молимо се да буде воља Очева. То значи знак Крста. Када говоримо о смирењу, управо на то мислимо – не да буде воља наша, него да буде воља Очева. По томе се и први Адам разликује од Другог Адама, Христа, управо зато што је био веран Богу Оцу до смрти.

Из свих ових разлога, додирујући срж наше вере смирењем, можемо да певамо као што смо малопре певали: „Крсту Твоме клањамо се Христе“. Амин!“

Извор: Епархија шумадијска

Повезане вести