Патријарх московски и све Русије Кирил: Беседа у Недељу сиропусну

Published On: 14/03/2021

Сажето речено, све предстојеће нам великопосно поприште посвећено је теми надвладавања греха у човеку. И ако се ми током поста не мењамо на боље, онда смо се узалуд трудили, узалуд молили, узалуд постили, зато што и пост и молитва задобијају смисао само онда када дају резултате. Ово не значи, да ми треба да прекинемо пост и молитву, ако не осећамо некакав плод од њих. Не, никако! Ово означава, да ако ми не осећамо резултат, онда треба да увидимо да се у нашем животу одвија нешто неправилно, иако ми савршавамо молитву и ограничавамо себе у храни. И ради тога да би истакли духовну димензију поста као најважнију, нама се и предлаже у последњи дан пред Великим постом да измолимо једни од других опроштај и још једном увидимо, да без праштања нема спасења.

Јер ако опростите људима сагрешења њихова, опростиће и вама Отац ваш Небески (Мт. 6, 14), – овакве чудесне речи смо ми чули данас у јеванђељском читању. А како је важно сачувати ове речи у сећању и срцу – нарочито онда када је тешко некоме опростити, када је увређеност од некога врло велика! Јер има људи са којима се чак не жели ни сусрести и у чије очи је немогуће погледати. И што је већа отуђеност, што је већа унутрашња недобронамерност, што више негативних осећања изазива у нама неки човек, тим јача треба да буде наша тежња да се управо помиримо са овим човеком. Можда нам Господ специјално шаље оваквог човека – да би испитао нашу верност, да бисмо увидели своју способност или неспособност да праштамо другима, од чега зависи и Божји опроштај који нам долази од Бога на Његовом Страшном суду.

Способност  праштања открива за човека перспективу вечног живота

Као што је рекао Јефрем Сирин, ако нема праштања, нема потребе ни за молитвом ни за постом, јер ће све то бити испразно, без икаквог смисла! Молитва и пост задобијају смисао само онда када се мења стање нашег срца, а показатељ ове промене је наша способност праштања и измољавања опроштаја.  А зашто је тако? Зато што је највећи најопаснији грех, од кога потичу сви други греси – гордост. А њено присуство човек спознаје  кроз своју неспособност да измоли опроштај или опрости другом човеку. Ово је као некакав индикатор, као лампица која се пали, када наступа нека опасност, на пример када се смањује количина кисеоника или се појављују штетне материје у атмосфери. Има апарата који неизоставно реагују на ову промену: пали се лампица или се огласи јак звук, упозоравајући човека на опасност. Управо тако је и у духовном животу. Уколико ми нисмо способни да праштамо и нисмо спремни да измољавамо опроштај, сматрајте да се у вама упалила црвена лампица, упозоравајући нас на опасно стање наше душе.

Велики пост је време које нам се даје ради очишћења наших грехова, ради приношења нашег покајања, ради трпљења искушења, тешкоћа, у том погледу ограничења у храни, пићу, разонодама. Све су ово само средства, усмерена на промену стања наше душе, а сама ова промена је повезана са нашом способношћу праштања људима и измољавања опроштаја за наша сагрешења.

Хајде да се бар данас прожмемо осећањем важности онога што представља праштање, јер током читавог нашег живота ми о томе вероватно размишљамо као о нечему последњем. Ми имамо толико брига, тако много сујете, тако да скоро нико од нас не мисли свакодневно колико је кадар да прашта и моли за опроштај. То нам и не пада на памет. Међутим данас је управо такав дан, када ми треба да себе подвргнемо испиту и одговору на важно питање: можемо ли праштати и молити за опроштај или је то терет који је изнад наших снага? И у једном и у другом случају – ако ми кажемо да можемо или ако кажемо да не можемо – дани светог Великог поста омогућавају нам или да ојачамо у овој врлини или да надвладамо греховну склоност и неспособност помирења са људима.

Ослобођење од егоизма

 Циљ поста је ослобађање човека од његовог егоизма, од власти његовог сопственог „ја“. У суштини сав хришћански живот је и посвећен томе да „ја“ престане да господари и гута сву човекову пажњу, да би се имало снаге да се свој поглед окрене ка Богу и својим ближњим. И управо у ове последње часове пред Великим постом Црква нам предлаже да измолимо једни од других опроштај, призива сваког да прође кроз некакав испит, кроз испитивање своје сопствене савести.

На жалост, за многе се чин праштања претворио у некакав обред. Људи прилазе једни другима и аутоматски моле опроштај,  и аутоматски одговарају на ову молбу. Најчешће се тако догађа када међу људима нема реалног конфликта, када нико није оптерећен тешким негативним осећањима, када нема дубоког непријатељства, понекад и мржње према човеку. Но, ако ми, прилазећи неком човеку увече уочи поста и желећи да измолимо од њега опроштај, осећамо стешњеност, узнемиреност, чак спремност да се окренемо и не изговоримо реч „опрости“, онда ће то значити да управо пред овим човеком ми и треба особено да се покајемо, нарочито од њега да испросимо опроштај. И што је теже то учинити, то је тим вредније у очима Божјим.

Чин праштања

Ми започињемо чин праштања у храму, али треба да га завршимо кући или међу онима са којима свакодневно општимо (контактирамо). Обавезно се овај чин завршава, приношењем покајања и молбе пред оним људима, које смо стварно увредили, са којима смо у конфликту, којима је врло тешко рећи „опрости“. Праштална недеља нас приморава да предузмемо напоре, који треба да буду настављени током читавог поста и буду управљени на то да се наше „ја“ затвори под строгу контролу, да нас не би ни осећања, ни мисли, ни зла воља омели да учинимо најглавније дело свога живота – то јест да по милости Божјој и благодаћу Божјом задобијемо спасење. Овај велики задатак од огромне важности  захтева врло велике напоре и не може се започети и савршити без врло простог чина, који ми данас овде у храму и код себе кући треба да савршимо – то јест да се од свег срца раскајемо пред нашим сродницима, ближњима, познаницима, сарадницима у оним мислима и поступцима, којима смо помрачили себе у односу на њих.

Онда искрено и срдачно измолимо једни од других опроштај и са мирном савешћу, олакшани овим чудесним чином, уђимо у спасоносне дане свете Четрдесетнице.

Извор: Епархија жичка

Најновије вести

Повезане вести