Патријарх Порфирије богослужио у Загребу

Објављено: 6 марта, 2022Прегледано: 14

 Његова Светост Патријарх српски г. Порфирије началствовао је 6. марта 2022. године, у Недељу сиропусну, светом архијерејском Литургијом у капели Светог Саве при Српској православној гимназији Катарина Кантакузина Бранковић у Загребу (фотогалерија). У наставку доносимо Патријархову беседу у целости:

У име Оца и Сина и Светога Духа. Браћо и сестре, ево нас на самом почетку Великог поста, на почетку периода када треба да се миримо са Богом, када треба да се миримо једни са другима, када треба да успостављамо мир и хармонију у себи интензивније него у било ком другом периоду. Данас, на почетку поста позвани смо – као и свакога дана и на свакој светој Литургији и у свакој молитви – да се молимо за мир, да се молимо и за мир у свету и нарочито данас је важно да упутимо своје скромне молитве за мир у Украјини. Упућујемо молитве Богу да Он умудри људске умове и омекша срца људи да се што пре успостави мир у тој земљи, али и у читавом свету. Велики пост нас управо на то позива, а и подсећа данашње Јеванђеље, да мир није нешто што се може постићи спекулацијама, што се може постићи различитим домишљањима, него постоји оруђе, постоји начин, постоји пут којим се ми миримо са Богом, са другим људима и са собом. Тај пут, то оруђе које нам Црква нуди јесте тајна праштања.

Постоји безброј примера у Светом Писму, у Новом Завету, у чијем средишту се налази  као метод, као начин враћања себи из различитих земаља, беспућа и ропства тј. враћања себи целовитом, здравом и онаквом каквом нас је Бог предвидео и замислио, враћања себи чистом. То враћање себи подразумева спознају да нам је Бог неопходан, да је благодат његова она која треба да буде наш сапутник у сваком тренутку живота, али да та благодат Божја и љубав Божја јесу непрестано са нама, тик пред вратима нашега срца, или боље рећи: све се то налази у нама, али је неопходно, важно је да ми спознамо истину да нам је Бог почетак и крај и да је Он смисао и суштина нашега бића. Када дођемо до те спознаје, онда нам се отвара пут ка ближњем, отвара се пут ка другом човеку, јер то да ли смо здрави, да ли смо на путу Јеванђеља Христовог, да ли смо на путу истине Христове, потврђује се, показује и препознаје се управо у нашим међусобним односима. Ти односи најчешће су оптерећени нарцисоидношћу, самољубљем, потребом да ми једни другима намећемо свако свој план и програм не само о себи него и о оном другом. Испуњени смо себичношћу. Остављамо своје моделе и своје калупе другоме позивајући их да се они по сваку цену уклопе у те калупе. Да бисмо изашли из те замке која опет није ништа друго него наше суштинско и лично ропство, нешто што нас удаљује од извора живота, нешто што нас удаљује од Јеванђеља Христовог, од Његових заповести, да бисмо могли да се пробудимо неопходно је да се наоружамо праштањем, да тражимо опроштај, а да исто тако будемо спремни да опростимо другоме, јер то је ваљда реч коју свакога дана бар неколико пута помињемо у молитвама.

Уосталом, молитва коју сви знамо, молитва коју свакодневно изговарамо безброј пута, јесте молитва Оче наш. Тамо стоји јасна свима добро разумљива реченица: „И опрости нам дугове наше као што ми опраштамо дужницима својим“. Ево, данас Господ, забележио је Свети јеванђелист Матеј, вели: „Ако и не опростите људима сагрешења њихова ни Отац ваш неће опростити сагрешења ваша“, тј. ако не опростимо било коме за шта сматрамо да нас је повредио, да је увредио наше достојанство, узео наше право, ако унапред нисмо спремни да опростимо, неће ни Бог нама опростити сагрешења наша, другим речима, нећемо бити слободни изнутра, а тамо где нема слободе постоји само страх, страх и од самога себе а камоли од других. Каквим судом судите онаквим ће вам се судом судити. Дакле, управо у зависности од нашега односа према ближњем зависиће и наша спремност да од Бога примимо благодат Његову и љубав Његову која нам је унапред дата. Спремност наша да тражимо опроштај и да праштамо јесте оспособљавање себе да љубав Божју која нам је унапред дата можемо да усвојимо и њом да живимо и њом живећи себе да ослобађамо од сваког страха, од сваке боли.

Дакле, улазимо, браћо и сестре, у Велики пост. Важно је да знамо да се пост не своди само на бригу о врсти хране коју употребљавамо. Ако нам то буде једина брига онда у најмању руку нисмо разумели дубину, ширину и висину тајне поста. Нисмо разумели шта све постом можемо добити. Ако нема унутрашњег преображаја, ако нема преображаја и промене нашег ума и срца, онда је узалуд малтретирање себе било којом врстом хране. У Новом Завету, који је писан на грчком језику, за реч праштање користи се реч συγχώρεσις (synchóresis) или глагол συγχωρώ (synchoró) што значи: дајем места другоме са једнаким достојанством, са истим правом, да буде поред мене; да буде поред мене како бих ја у заједници са њим могао да покажем и искажем своју веру у Христа. Дакле, праштати значи дати место, дати простор ближњем да буде са мном, да буде поред мене са истим достојанством, да наш однос буде прожет загрљајем љубави баш онако како се завршава повратак блуднога сина у јеванђељској причи. Повратак сина завршава се нераскидивим загрљајем са његовим оцем. Нека би Господ дао, браћо и сестре, да наша душа буде испуњена како би онда Господ управо праштањем могао да прихвати нашу молитву, наш труд, да нас прими у наручје своје и да са Њим нераскидиво останемо у загрљају који треба да почне овде, а да се настави у Царству Оца и Сина и Светога Духа, коме нека је слава од сада и увек и у векове векова, амин!

Прилог ТВ Храм: https://www.youtube.com/watch?v=oFxEaQzaVDY

Најновије вести

Повезане вести