Патријарх Порфирије: Многи људи са свих страна долазе у Епархију браничевску да траже утеху у светима Божјим

Објављено: 20 марта, 2022Прегледано: 17

Његова Светост Патријарх српски г. Порфирије посетиo je 20. марта 2022. године, у другу недељу Великог поста, Богом чувану Епархију браничевску.

Његова Светост Патријарх је началствовао светом Литургијом у Саборном храму у Пожаревцу уз саслужење преосвећене господе епископа браничевског Игнатија и хвостанског Јустина, као и архимандрита Прокопија из Антиохијске Патријаршије и многобројног свештенства из више епархија Српске Православне Цркве. У наставку доносимо беседу Његове Светости у целости:

У име Оца и Сина и Светога Духа. Браћо и сестре, данас у другу недељу поста, која је посвећена великом оцу и учитељу Цркве Светом Григорију Палами, испуњен сам радошћу великом због тога што ме је Бог удостојио да заједно са вама упућујем молитве Господу и Спаситељу нашем и што ме је благословио да дођем у град Пожаревац, у древну Браничевску епархију која је најпре носила назив Виминацијумска. Епархија браничевска је испуњена многим светињама и представља место где су многи угодници и светитељи Божји налазили место за свој подвиг и где су благодаћу Божјом преображавајући себе преображавали и све око себе до мере да их је Господ прославио и прославља до данас, а тако ће бити до краја света и века. Прослављајући њих Господ је учинио да многи људи са свих страна не само знају за славу ове Епархије и верног народа њеног, него долазе често и да траже утеху у светима Божјим, али и утеху у заједници са вама и у вашим молитвама.

Ми смо данас чули одломак из Марковог Јеванђеља који говори о исцељењу узетог у Капернауму. Капернаум је град у Палестини, у Галилеји. Палестинска земља, земља у којој је живео изабрани народ, делила се на два дела: једно је била Галилеја, а друго Јудеја. Капернаум је био град поред кога је пролазио велики пут који је спајао Месопотамију са Египтом и у исто време чвориште кроз које су пролазили многи људи, војници, трговци, робови… Отуда је Господ често боравио у том граду и у тим крајевима, јер је имао прилику да проповеда свим људима независно од тога ком народу припадају. Већ ту је показао да су сви позвани да дођу у познање истине и да су сви по љубави Његовој Његова деца. У јеванђељској причи имамо једну потресну слику: болестан је један човек, много се народа окупило око Господа и куће у којој борави болесник. Иако је позван да уђе у кућу, Господ не може да уђе због мноштва људи. Тада пријатељи тог одузетог, болесног, скидају кров и износе болесника на носилима, приносе га код ногу Христових и моле Христа, моле Господа, да га исцели. Из саме приче се види да одузети не само да је био болестан од телесних болести, него по својој прилици ни духовно није био сасвим здрав. Штавише, може бити да није имао ни вере или да је та вера била веома слаба. Може бити да се она поколебала због телесне болести, али може бити и обрнуто, јер човек је један и јединствен. Никада не болује само једна страна његове пројаве, његове манифестације, једна страна његовог бића. Увек је болестан читав човек, јер је човек један и јединствен, јединствена личност. Следе речи Христове: Узми кревет свој и иди, опроштају ти се греси твоји. По својој прилици Господ препознаје да је овај човек, пре свега, био духовно болестан, а онда се та унутрашња духовна болест рефлектовала и на његову спољашњу страну, на његову телесну страну. Зато је највероватније и да сам тај човек није имао ни жељу да се обрати Исусу и да тражи помоћ. Међутим, то је једна од димензија поруке овога Јеванђеља, Његови пријатељи, његова браћа, имали су веру у Исуса, веру у Господа, у благодат Божју. Имали су поверење у љубав Божју. Они су узели тог свог пријатеља, четворица од њих, и донели га код ногу Христових и замолили га да Господ љубављу и милосрђем својим исцели тог болесника. О чуда, браћо и сестре! Не вером, не ни молитвама, не и поверењем тог болесника, него вером његових пријатеља, његове браће, вером друге четворице, дешава се исцељење!

Вера, браћо и сестре, није индивидуалистичка ствар, није ствар појединачна и не тиче се само једног човека. Вера је увек вера заједнице. Вера је вера Цркве. Ако је вера појединачна и самостална, индивидуална, онда је она јеретичка, јер онај који хоће да буде самац, он се одваја од других, а то заправо и значи јеретик – бити погрешан, одвојити се од других. Вера четворице, вера заједнице, вера Цркве јесте вера која има снагу, јесте вера која није само због себе, већ је вера за спасење читавог света. Када бисмо ми спознали ту истину, а онда и читавим бићем трудили се да наша вера буде не само вера због нас него и због других, када бисмо учинили све да то буде вера заједнице, Цркве као заједнице, може бити да би било много мање промашаја и код других, да би било много мање промашаја и на другим местима. Није проблем у томе да ли постоје људи који не верују – пала људска природа на то нам указује, много је таквих у свим временима и на сваком месту – него је основно питање за нас каква је вера наша. Да ли је то вера и наше породице и наше Цркве? Да ли родитељ вером својом, преображавајући себе, верује из љубави и у спасење свог ближњег, своје породице, свог комшије, чак и свога непријатеља? Није, браћо и сестре, чудо вере како се види у овом Јеванђељу, пре свега, телесно исцелење, него је чудо преображај који вером долази. Вера, браћо и сестре, није ништа друго него наше учествовање у животу Цркве, у животу вере, што заправо показује и пројављује и наше учешће на светој Литургији. То је Црква и то је вера Цркве.

Нека би Господ дао да наше молитве не буду израз наше вере која има везе само са нама, да то не буде, како се то каже, религијска Црква, једна проста обична емоција која повезује нас са нама и нас ставља у центар своје пажње и молитве, него да то буде вера која нас повезује са нашим ближњима и са Господом. Из те везе и тог односа и општења са Господом међусобно општимо као једно тело, један ум и једно срце. Радујем се, још једанпут кажем, што сам овде са вама и сигуран сам да ћемо се много пута виђати овде у светој Епархији браничевској по благослову и љубави вашег Епископа и да ћемо увек бити – и онда када се не видимо лицем к лицу – у заједници једне вере, једне молитве, у светој Литургији и да ћемо се много дубље, много интензивније, у љубави и у једној вери увек сусретати, чак и онда када нисмо једни поред других. Нека вас све Господ благослови!

https://www.youtube.com/watch?time_continue=1&v=329hOmrJ3CU&feature=emb_logo

Најновије вести

Повезане вести