Патријарх Порфирије: Наш животни циљ је јединство са Богом

Published On: 02/01/2022

Његова Светост Патријарх српски г. Порфирије началствовао је 2. јануара 2021. године светом архијерејском Литургијом у храму Светог великомученика Пантелејмона у Миријеву.

Саслуживали су јереји Зоран Радојевић, Стеван Вукић, Арсен Миловановић и Борислав Петрић и ђакони Драган Радић, Радомир Врућинић и Немања Калем. Беседу Његове Светости Патријарха преносимо у целини:

У име Оца и Сина и Светога духа. Браћо и сестре, радујем се што сам данас са вама у овом храму који је већ овога тренутка диван и такав да можемо у њему да се сабирамо и да се молимо Богу. Наравно да ће бити још лепши и велелепан када се, ако Бог да, ускоро у потпуности заврши.

Ми се ево налазимо пред празником преславног Рођења Христовог. Дели нас само још једна недеља од Божића. Сви знамо која је тајна и који је смисао празника Рођења Христовог и зато не само да тај празник доживљавамо као прилику да се саберемо, видимо једни друге и развеселимо, него у том празнику видимо откривање истине о Богу и истине о човеку. У тајни Рођења Христовог нама се открива ко је Бог, ко је Онај у кога верујемо, али истовремено се открива ко је и какав треба да буде човек, зато што је Исус Христос Господ наш, Син Божји, али истовремено и онај који је у потпуности човек, који је у себи и у својој личности објединио пуну, без остатка, људску природу, изузев греха – како кажу Свети оци.

У тајни Рођења Христовог Бог нам се открива као апсолутна љубав, као онај који је увек на страни човека, као Емануил, као Бог који је са нама, али истовремено у тајни Рођења Сина Божјег и Његовог доласка у свет открива се и пуна мера људска; открива се истина и чињеница да је човек само онда потпуни и прави здрави човек – човек у правом смислу те речи – када има нераскидиву заједницу са Богом. То је оно што је од самога стварања човековог његов смисао и његова потреба, потреба која се нарочито изоштрила онда кад је човек одступио од Бога. Данас смо читали у Јеванђељу по Матеју прву главу тог Јеванђеља где нам се открива и где нам описује Јеванђелист управо ту истину да је човек саздан за заједницу са Богом, да има потребу за Њим, али и да је Бог сам обећао нама људима да ће Он заједно са нама и уместо нас учинити оно што ми сами по себи као створени и пролазни људи не можемо, а то је да ће Он оно што је циљ нашега живота, а то је јединство са Богом у себи и собом, остварити за нас. Зато је Бог, на основу те потребе када је човек одступио од Њега, обећао да ће доћи Спаситељ, да ће доћи Месија, да ће доћи Онај који ће исправити путеве којима ми погрешно идемо, који ће нас вратити на прави пут, али и остварити оно што је циљ, што је наша жеља, што је наша потреба, а то је заједница и јединство са Богом.

Као што у Старом Завету имамо описано стварање света поступно, тако овде јеванђелист Матеј ишчекивање Спаситеља и Месије – али не само то, него и реализовање тог обећања Божјег – описује као ново стварање. Христос је дошао у свет да би пресазнао нас људе, да би нам дао могућност да се пресазнамо. Дошао је у свет да би нам дао шансу, прилику, могућност да будемо обновљени, тј. да будемо поново створени, али сада у духовном смислу те речи. Као људски род ми знамо да смо пролазни и да нам је потребна благодат Божја да бисмо пре свега разумели да нисмо створени за пролазност, а онда и да бисмо непролазност учинили реалношћу свога живота. Исто тако у Њему и кроз Њега имамо могућност да се обновимо, да се обновимо из свакога свога пада, да се обновимо кроз покајање, кроз молитву, кроз веру, да се обновимо у односу на грех, на страсти, да се обновимо у односу на смрт. Зато заједница са Христом и живот у Цркви није ништа него ново стварање.

У Христу ми постајемо нови човек, човек који живи у овоме свету, који има иста искушења и тешкоће, исте успехе као други људи, али који у паду и успеху види много више од онога што се пред његовим очима дешава, у свему види присуство благодати Божје, види промисао Његову, види позив на духовни раст да када је тешко да не одустаје, да има наду, да има стрпљење, да дочека да Бог благодаћу својом због стрпљења, подвига и поверења измени тешкоће, а кад је успех у успону да не види у томе само плод својих напора, да не помисли да је то искључиво и само резултат његових вештина, него да сваки успех – и на почетку и у остварењу своме и на крају – иза себе има промисао Божју и благодат Његову, да не бисмо могли да направимо ниједан корак напред ако Господ не би био са нама. То значи нови човек! Нови човек који све види и гледа Христовим очима, који свој однос према другом човеку, према творевини, према себи устројава не на основу својих личних параметара и својих личних теорија или било каквих простих, стерилних људских теорија, него који све и сва мери Јеванђељем Христовим, Његовим заповестима, Његовом благом речју, који све и сва види очима Христовим, умом Христовим, који све осећа срцем Христовим. То значи, браћо и сестре, нови човек! То је могуће једино – како смо чули данас из Апостола – када имамо живу и чврсту, јаку и дубоку веру, која је наравно увек на испиту, која наравно није, кад се стекне једанпут, заувек стечена и сигурна, него се испитује, понекад слабија, понекад снажнија. Важно је да никада од вере не одустајемо и да знамо да вером видимо много више него што својим разумом можемо видети, да вером оплемењујемо и свој ratio, свој ум, своју логику, да се она проширује, да постане топлија, не тако хладна као што зна да буде. Вером разумемо да свет није само спој различитих атома и молекула, да свет није само оно што се руком може опипати, него да је много више и много шире оно што се не може сместити у логику и људску реч, да оно што рукама опипамо и очима видимо јесте само врх леденог брега.

Вером као поверењем живео је и светитељ којег данас славимо, Свети Игњатије Богоносац. Знамо његово житије: био је епископ у Антиохији, веома учен, угледан као и многи хришћани у то доба, а он је одмах после апостола био епископ у Антиохији. У тим временима прогањани су хришћани од Римске Империје, па је и он ухапшен био вођен у Рим да пострада. Његова вера је била љубав у Христа, а те две реалности су једно те исто. Вера у Бога и љубав према Богу су две стране једне те исте стварности. И наша вера треба да буде љубав ка Христу која се онда потврђује нашом љубављу међусобно. Не може бити да кажемо да верујемо у Бога и да га волимо, а да не волимо онога поред нас. Дакле, Свети Игњатије Богоносац испуњен Христом, вером и љубављу у односу на Њега и у односу на читав свет, пошао је на страдање и молио је све да се не боре, да не покушавају да спрече да он пострада, а могли су, зато што је хтео да и својим животом посведочи љубав према Христу. Та љубав је била толика да онда када је пострадао на његовом срцу је било исписано име Христово. То је тај исти светитељ у којем предање Цркве препознаје оно дете које је Христос узео у своје наручје и рекао: Не можете ући у Царство Небеско ако не будете као деца. Дакле, када имате веру и љубав онда немате страх, а супротност страху није храброст него љубав. Када имамо љубав Светог Игњатија Богоносца онда ћемо у исто време имати и веру апостола, онда ћемо идући у сусрет празнику Рођења Христовог добро разумети да је рођењем својим у телу Господ наш Емануил, Бог са нама и увек на нашој страни без обзира колико смо слабашни, промашени, малодушни. Кад то спознамо имаћемо храброст, имаћемо радост, имаћемо пуноћу из које ћемо моћи да кажемо да је благословен Један у Тројици Бог, Бог Отац, Бог Син и Свети Дух, сада и увек и у векове векова. Амин!

***

После свете Литургије Његова Светост Патријарх је служио помен почившој Драгињи Тици која била велики добротвор Цркве и трудољубиви делатник у својој парохијској заједници.

Патријарх српски г. Порфирије је потом благословио славске дарове ђакона Немање Калем. По завршетку богослужења свештенство храма је упознало Његову Светост са током радова на довршењу храма и парохијског дома, а затим су деца Патријарху спремила изненађење. Наиме, малишани су успели да “опколе” и вежу Патријарха, а он је морао да се одреши дарујући их чоколадицама, крстићима и иконама. Том приликом Његова Светост Патријах је беседио:

Браћо и сестре, још једампут желим да се захвалим на љубави и гостопримству. Ми смо једна породица, ово је кућа свих нас и сваки храм у Београду, без обзира да ли је у Миријеву или на Бежанијској коси или у центру града, јесте храм свих православних Срба који живе у овом граду а и који живе било где, зато што је храм место молитве, место присуства Божјег, а Бог је Бог свих и Бог наш. Долазећи овде ниједног тренутка нисам имао ни примисао, а камоли такав утисак, да идем негде у непознати простор, него сам знао да долазим као свој својима. Околности су такве да не можемо да будемо баш лицем лицу сваки дан на истом месту, али молитвено и литургијски увек смо заједно. То значи да се молимо и да треба да се молимо једни за друге. Нама, епископима, патријарсима и свештеницима то је и главно послушање у Цркви, али исто тако важно је – а знам да то чините – да се и ви молите за нас. Молитвом једних за друге ми постижемо и изграђујемо истинско и право јединство. Зашто? Зато што је то јединство онда утемељено на нашем јединству са Богом. Кроз молитву ми се не само обраћамо Богу, него ми стојећи пред Његовим лицем градимо заједницу са Њим. Што смо више у заједници са Богом утолико смо више заједно међу собом, утолико више не само можемо да разумемо једни друге него смо истински отворени једни за друге. Искуство наше Цркве и искуство светитеља Божјих нас на то опомиње и подсећа непрестано: што смо ближе Богу појединачно утолико смо ближе и једни другима. Што је чвршћа заједница и јединство са Богом нас појединаца утолико је онда чвршће јединство међу нама. Зато је важно да се молимо Богу. Молитва је наше дисање; као што не можемо без ваздуха у истој мери или још више не можемо без молитве, тј. без молитве нисмо потпуни људи, нисмо здрави људи, нисмо целовити људи. Молитвом ми се узносимо заиста у подножје присуства Божјег. Ми стојимо пред Богом и осећамо да нас Бог гледа, а исто таквом молитвом гледамо лице Божје. У таквој молитви, у том контексту, речи су чак мање важне. Није неопходно да користимо мноштво речи, да будемо претерано и брбљиви у молитви. У молитви је довољно да се саберемо, да се смиримо, да ослушнемо своју душу, своје срце, да, како кажу оци, спустимо ум у срце, да ту у срцу пребивамо и да гледајући лице Божје, ослушкујући у себи, заправо ослушкујемо шта то Бог жели. Наравно да, ако смо у таквом стању ми ни сами себе онда не можемо до краја да разумемо – али оно што осећамо то је лепота, то је радост, то је експлозија љубави – а камоли да можемо да изразимо то своје искуство, а нарочито не треба да нам је стало или да очекујемо да нас други разуме, поготово онај који не види у Христу смисао свога постојања, а још већма онај који се противи Христу. На нама је да у таквом стању и расположењу не само имамо разумевања за такве, него да се истински и смирено молимо за њега.

Неки паметан човек, образован и начитан, недавно је коментарисао извесне речи моје маленкости, па је непрестано користио формулацију шта је логично, а шта није логично у томе што сам покушао да изнесем из искуства наше Цркве, тј. из искуства свих нас, знајући да то искуство почива на вери и на скромном, минималном труду да вером захватимо из предања наше Цркве. Тај је хтео да му ствари буду логичне, па каже: час се користи логиком, а час не користи. Заправо онима који би хтели да логиком овога света рацио налистички све разумеју и објасне када се говори о вери, о тајни вере, о тајни љубави Божје према нама, напросто неће бити могуће да разумеју ишта од онога што је искуство Цркве. Зато сам малопре и рекао да је важна молитва. Без молитве не можемо назрети тајну Христа и зато је важно да се молимо једни за друге. Понављам: послушање свештеника у Цркви јесте да носе крст свога народа, а то значи и да се моле за свој народ. Исто тако, свештеници имају потребу за подршком, пре свега молитвеном подршком  свога народа. Ако нам је главна координата у нашем животу молитвени приступ свему, и најситнијем и најмање важном у нашем искуству, али једнако тако и у веома битним и важним моментима наше свакодневнице, онда ми имамо сигуран компас, онда смо у чврстој лађи, у непоколебљивом броду који идући пучином заиста бурног мора и океана историје, па онда и појединачне историје, тј. живота свакога од нас појединачно, идући, дакле, том пучином идемо сигурно ка луци мира Божјег, Царства Његовог, што није нешто што је само у нашим апстракцијама и што нас чека негде тамо далеко у будућности, него је то Царство Његово итекако присутно овде, у историји, као предукус у светој Литургији, али и у нашим животима. Имао је свако, сигуран сам, тренутке који су неухватљиви у времену и простору, који су искораци из времена и простора, тренутке просветљења, тренутке доживљаја љубави Божје, који су заправо исечци, варнице Царства Божјег овде, али који су котва, који су сигурносни појас у нашем животу у којем смо непоколебљиви у вери и спремни да ако треба за Христа – не провоцирајући околности, али ако треба и ако Господ помисли – и живот свој да дамо за Христа.

Важно је да се окупљамо у храму Божјем, да превазиђемо доживљај Цркве као идеолошке институције од које свако очекује нешто на основу својих неких тренутних проблема или замисли. Овде сигурно има међу нама људи који по многим питањима мисле различито. И треба да мислимо различито, јер у том сазвучју различитости можемо да градимо лепоту и хармонију заједнице, друштва, па и државе ако хоћете, али у храму Божјем, пред лице Божије, баш зато што смо различити и баш зато што се понекад не слажемо једни са другима, имамо задатак и могућност да кажемо: Господе помилуј онога другога – понављам – баш зато што мислим другачије него он или што он мисли другачије него ја и не дај ми да се у мени развије острашћено осећање према њему; ако код њега постоји помилуј га и дај му да се и он смири, јер острашћеност није ништа друго него је присуство немира. То је агонија, то је стање у којем смо потпуно разбијени, у којем не можемо да контролишемо себе. Иако на време управо молитвом не пожелимо да умиримо то острашћено стање у себи, од ситнице ће то постати стање које не може да се лечи силом људском. Увек и све може да се лечи благодаћу Божјом. Чуда постоје у нашим свакодневним животима у ситницама, али постоје наравно и екстремне ситуације у којима божанска благодат интервенише. Дакле, у том смислу, за Бога је све могуће и све се може исцелити, али говорећи нашим обичним људским језиком све треба решавати у зачетку, а нарочито нагонски, агресивни, гневљиви садржај наше душе. Не постоји већи отров од тога зато што се то пре или касније, ако се не хватамо у коштац са таквим стањима, завршава тоталним растројством. Читајте житија светих и на крају крајева осмотримо како свет око нас функционише и видећемо да то јесте тако. Мир је супротан управо гневу, као што је и смирење супротно гордости.

Опростите што сам мало одужио. Хтео сам само мало да се захвалим на љубави и да подсетим мало и себе и вас колико нам је важна црква да се сабирамо у њој, да се ангажујемо око свог храма независно и од тога какав је ђакон, какав је свештеник, какав је епископ, какав је патријарх. Сви смо потребни једни другима и ако патријарх није добар то је због тога што – опростите што ћу рећи – ни ми заједно нисмо довољно добри. Да смо ми мало бољи онда би и он био бољи. Измолили бисмо и молитвом и својим подвигом и смирењем од Бога да он буде мало бољи, а и обрнуто. Што кажу у народу: спрам свеца и тропар. Сви ми смо један организам и ако хоћемо да нам буде боље не можемо поставити ствари на следећи начин: да сви ти људи на својим местима буду савршени и свети, а да ми останемо онакви какви јесмо: ускогруди, гордељиви, завидни, похлепни, да се користимо лажима, дакле да останемо потпуно острашћени, да осуђујемо друге, да судимо другима и тако редом; дакле, да не бринемо о томе да се ми мало поправимо, па да са собом поправимо оно што је око нас, него бисмо хтели да све буде савршено изван нас, а ми да останемо такви какви јесмо како бисмо били задовољни. То напросто није могуће! То нема ни у бајкама, поготово нема у реалном животу, а поготово то од нас Бог не тражи! И што је најважније: и кад би тако било ми бисмо били не само једнако празни, него још празнији. Према томе, морамо се потрудити увек да ревидирамо себе, да препознајемо шта то у нама није у складу што у Јеванђељу није дато. Нема ту много мудровања. Живот је веома једноставан, а најдубља је философија због тога што је Господ у свом Јеванђељу јасно поставио границе нашег духовног постојања, постојања које нам дарује мир. И само се поставља питање: да ли хоћемо? То да ли хоћемо треба да негујемо у себи, треба да хоћемо да будемо у наручју Божјем. Ако то хоћемо, онда ћемо знати како да устројимо свој живот.

Доводите децу у цркву. Хвала Богу, обрадовао сам се информацијом да једини део града Београда где постоји потреба да се зида школа јесте Миријево. Тамо где постоји потреба зидања школе сигурно постоји и потреба зидања још храмова.

Хвала вам, нека су срећни предстојећи празници. Божић нека нам буде празник радости, празник љубави, празник мира и да нам Бог да да се опет видимо.

Најновије вести

Повезане вести