Патријарх Порфирије: Не постоји бољи начин да човек буде користан другоме од начина који предвиђа Јеванђеље

Published On: December 21, 2021Views: 22

Патријарх Порфирије: Разлог и циљ постојања и смисао човековог постојања изван хришћанске цивилизације, тј. европске цивилизације без Христа, без Јеванђеља, без Рођења Христовог, без Божића апсолутно је не само непојмљив него апсолутно нешто што се претвара у бесмисао, у своју контрадикторност.

Његовa Светост Патријарх српски г. Порфирија разговарао је 20. децембра 2021. године са Преузвишеним Надбискупом беградским г. Станиславом Хочеваром у катедрали Вазнесења Преосвете Богородице у Београду. Сусрету су присуствовали Његово Преосвештенство Епископ хвостански г. Јустин и директор Управе за сарадњу са Црквама и верским заједницама Републике Србије др Владимир Рогановић. Преносимо обраћање Његове Светости Патријарха г. Порфирија:

-Преузвишени Надбискупе београдски брате Станиславе, господине Директоре Управе за вере Републике Србије, браћо свештеници и монаси, ја се радујем што сам вечерас овде са вама у овом храму који је посвећен Пресветој Богородици, управо Оној која је у име читавог људског рода својим смирењем и својом љубављу допринела да Њен Син по телу, али и Син Божји, постане један од нас и да Њеним молитвама и служењем Богу и читавом људском роду Син Божји дође у свет да донесе истински, аутентични мир, да донесе оно што је било потребно тада људском роду, а што му је ништа мање потребно и данас на сваком кораку, глобално, регионално, локално, али и лично, оно што је сваком човеку потребно

Мир, који је хармонија свих капацитета нас људи, капацитета који су доведени у склад са читавом творевином Божјом, али и са самим Богом, тај мир није могућ без Сина Божјег, без Његовог доласка међу нас и то конкретно, узимајући нашу природу тј. људско тело. Ми смо у времену које почиње да личи на оно на шта нас Јеванђеље упозорава и обавештава да ће бити времена крајња, времена апокалиптична, у временима када у Европи, која не би била онаква да није било хришћанства, да није било Цркве Христове, у Европи која не би имала цивилизацију какву има без Јеванђеља, без Христа, ми смо у тој Европи суочени са чињеницом да су многе важне тачке Устава Европе и закона Европе, а које су везане за изворе цивилизације, за хришћанство, елиминисане, а сада се чак и доводи у питање и сам помен празника Рођења Сина Божјег, који је дошао ради нас, ради читавог света, па и ради Европе. Питамо се смемо ли да помињемо празник Рођења Христовог, да помињемо Божић.

Сви ми хришћани и литургијски, али и лично, духовно и молитвено разумемо ту тајну много шире, много дубље и много више него што она може да се речима искаже и објасни. То је тајна доласка Сина Божјег међу нас, тајна у којој се нама открива Бог у својој пуноћи, али се открива и пуноћа истинског и здравог човека. Открива се аутентична природа људска. Ако ту тајну, ту чињеницу сагледавамо у контексту једног покушаја да се и сам помен доласка Сина Божјег међу нас помене онда можемо разумети колика је криза идентитета, али не ма каквог идентитета него криза, ако се може рећи, идентитета смисла постојања човека, идентитета разлога постојања човека на овоме свету и циља његовог постојања. Разлог и циљ постојања и смисао човековог постојања изван хришћанске цивилизације, тј. европске цивилизације без Христа, без Јеванђеља, без Рођења Христовог, без Божића апсолутно је не само непојмљив него апсолутно нешто што се претвара у бесмисао, у своју контрадикторност.

У озрачју тих размишљања са радошћу долазимо у овај свети храм, у храм Пресвете Богородице, у храм Оне која је донела Христа, која је темељ света, космоса, па на крају и Европе, Србије и Београда. Долазим испуњен радошћу зато што се ближи празник Рођења Христовог по грегоријанском календару за неколико дана, радошћу што могу са овог места да честитам свим хришћанима припадницима Католичке Цркве, али и свим другим хришћанима који славе Рођење Христово –  Божић по грегоријанском календару. Нека је срећа и благословена 2022. година. Са радошћу долазим у овај храм. Радостан сам што видим да се он обнавља, а исто тако радујем се да се обнавља зграда која се налази овде поред храма, која је враћена Вашој Цркви. Знам да Вам није једноставно и да се борите на сваки начин да обновите овај храм и ми ћемо као Православна Црква приложити Вама скроман прилог, који неће много утицати на обнову, али биће израз наше љубави. Нећемо овом приликом – пошто се снима – рећи колики је то прилог, али Ви ћете разумети да је израз истинске братске љубави и осећања потребе да и верници Католичке Цркве имају све неопходне услове за свој нормалан верски живот, за обраћање Богу молитвом искрено, али исто тако за усклађивање и развијање свога живота у складу са јеванђељским заповестима. Ја лично имам то искуство, јер сам раније био у средини где је Православна Црква у мањини и увек ми је истински значила братска подршка од браће који су припадали већинској Цркви. Без обзира на то шта нама други чине,  ми знамо да је Јеванђеље наша мера, наше мерило, да је Христос наша мера и наш канон и да је једино важно да будемо уписани у Његову књигу. Може бити да нам у неким тренуцима поједини лист нашег хода неће баш бити пријатан и да ће неко можда црним словима уписати своју оцену о нама на том листу. Најважније од свега је да читава књига на крају нашега живота, кад дођемо пред лице Божје, буде на грудима нашега Господа. Сигуран сам да тамо, у крајњој линији, за нас важе други закони, важи закон љубави Божје која је и милосрђе и праштање и која је истовремено позив на нашу жртву и наш преображај. Стога још једном нека су срећни  и благословени божићни празници.

Овом приликом осећам потребу да захвалим и овде присутном директору Управе за сарадњу са Црквама и верским заједницама др Владимиру Рогановићу, у чијој је личности – ја то морам да кажем из дубине душе и искрено за овај кратак период од кад сам на овом месту – држава показала разумевање за Цркве и верске заједнице и сваку спремност да буде уз нас као што смо и ми спремни да у свему што је на корист свих људи, независно од тога ко су и шта су, допринесимо да сви заједно растемо и разумемо једни друге и будемо целина. Наравно има доста тема које још треба унапређивати, као и оно што сте Ви, Преузвишени Надбискупе, малопре навели везано за Вашу Цркву да имате потребу за елементарним простором да се окупљате или што сте констатовали да на територији Београда за сада ниједна школа нема довољно ученика како бисте могли да организујете верску наставу за децу која припадају Католичкој Цркви. Можда и ту може да се тражи неко решење јер – без обзира што постоје многи и у овом друштву као и свуда у свету, а и у другим земљама у региону и у Европи, који сматрају да по принципу прокрустове методологије сви треба да се уклопе у њихово виђење света и човека – и ми који верујемо у Бога притом ништа мање нисмо грађани и ништа мање нећемо да допринесемо бољитку друштва. Погодни смо и добри смо само уколико се уклапамо у те параметре које неко други прописује по том прокрустовом методу. Не постоји бољи начин да човек буде честит и да буде користан другоме од начина који предвиђа Јеванђеље. У том смислу у личности господина Рогановића држава препознаје нашу спремност и, са друге стране, осећање потребе читавог друштва – да употребим Реч самог нашег Господа – да сви једно буду. Не једно као унисони, унифицирани, него да сви без обзира што су различити граде заједницу, граде јединство тако што свако на основу свога дара и талента доприноси и дарује себе општем добру.

Хвала вам на гостопримству и нека нас Господ све благослови и да у здрављу и миру и љубави дочекамо празник Рођења Христовог знајући да када смо са Њим у миру онда сигурно неће бити проблема међу људима, тј. међу нама, а нећемо онда имати сукоб са творевином Божјом, него ћемо од ње узимати оно што нам она дарује, а у исто време ћемо јој узвраћати, неговати је, мислити о њој, зато што знамо да кад јој отимамо, кад год узимамо од ње, када вршимо насиље над њом, она ће запамтити и кад-тад нам узвратити. У радости мира и Рођења Христовог желимо да будемо људи по слици и прилици Богочовека Христа, а не неко ко је једини у творевини Божјој у дисхармонији, усуђујући се да кажем: то је једини вирус. Једино човек руши поредак Богом дан творевине Божје; једини он трује трујући себе и све око себе. Нека би Бог дао да нас Богомладенац Христос благодаћу својом огреје као што су и Њега Његова Мајка, мудраци и читава твар грејали својим срцима онда када је рођен у витлејемској пећини.

Из обраћања Надбискупа београдског г. Станислава Хоччевара издвајамо:

-Уважени свечани зборе, желим пред Господом историје исповедати радост јер нас Он као Творац видљивог и невидљивог света, па и историје саме, увек изнова окупља и из нас различитих ствара јединство срца и духа. У тој радости искреним и срдачним духом Цркве поздрављамо у своје лично име и у име мојих првих сарадника који су окупљени овде, као и свих чланова Надбискупије београдске Вас, Вашу Светост Патријарха српског г. Порфирија, заједно са Вашом пратњом. Драго нам је да се тим догађајем испуњују смернице свима добро познатим екуменским правилом који предвиђа да се у свакоме народу и свакој држави већинска Црква или већинска верска заједница прва занима за мањинске заједнице. Добродошли Ваша Светости и хвала Вам на сведочењу и успостављењу природних друштвених и црквених релација.

Једнако поздрављам и Вас, уважени господине Директоре Управе за сарадњу са Црквама и верским заједницама др Рогановићу. Захваљујем Вам данас пред мојим  сарадницима за Вашу сталну и племениту будност за потребе свим религијским субјектима.

Ваша Светости, уважени Директоре са пратњом, на месту где сада боравимо и стојимо требала би бити велика костурница војника, пре свега француских. Они су у тешким временима балканских ратова и Великог рата исказивали Србији посебну солидарност. Историја 20. века тако брзо се одвијала да се није никада долазило до планског реализовања различитих планова. Особито, Други светски рат пореметио је овде, на овом месту, а и шире, многе ствари, као и изградњу храма Светог Саве на пример. Како Вам је познато, после Другог светског рата одавде су морали отићи браћа и сестре асунционисти, француски редовници, као и браћа маристи. Будући да се све мењало, ми смо и заборавили да је на месту данашњег Стоматолошког факултета била школа мариста. Они су отишли, а зграде су остале; неке више а друге мање сређене. До краја осамдесетих година 20. века ово место у својој рудименталној фази је прелазило из руке у руку. За време рата ту су били немачки војници, а касније различите институције. Посебно је важна 1988. година коју је наша Надбискупија прогласила годином Богородице којој је и посвећена наша катедрала у Београду.

Београдска надбискупија са својим члановима, који су распршени по свим градовима централне Србије, трудећи се да свуда шири разумевање, солидарност, супсидијарност и истиниту синергију, ипак нема где да окупља децу и младе на веронауку. Ми смо, дозволите ми, у посебно тешкој ситуацији. Ни у једној школи немамо довољан број деце за часове веронауке. Зато смо одлучили на Синоду наше Надбискупије да месечно окупљамо нашу децу из свих наших жупа и парохија и да имамо сусрете са њима. То је права веронаука, право увођење у хришћански живот. Надаље, немамо место где можемо окупљати младе брачне парове, чланове жупских, парохијских, пасторалних и економских већа, литургијске сараднике, црквене хорове, као и за остале сличне делатности. Ви знате да сваке године када славимо духовне вежбе морамо увек отићи на неко друго место да бисмо сви били заједно. Зато нам је крваво потребан духовни центар и конак за смештај свих тих особа. Толико више, постоји велика потреба обнове овог центра, јер наша катедрална црква увелико служи свим грађанима Београда за најразличитије концерте, посебно концерте на оргуљама, јер су наше оргуље познате по квалитету широј регији. Познати су Дани оргуља и сличне манифестације на које долази и по шесто људи, а често је улаз бесплатан. Ко не би, Ваша Светости и уважени господине Директоре и сви присутни, желео, али и природно захтевао, да ово место сведочи толико чињеница којима је овај град ушао у светску и посебно западну историју… Наша је велика жеља и потреба да се на овом месту духовно-уметнички, али и пасторално и друштвено, покаже да су наша земља и наш град чували и  бранили јединство Европе. И не само то. Управо одавде је букнуо огањ ватре јединства Истока и Запада. Ова ватра је данас поново угрожена. Зато барем ја, дозволите ми, у срцу молим све одговорне да не закаснимо на овај тренутак каироса. Ваша Светости, драги гости, овај сусрет се догађа и навечерје славља неописиве тајне утеловљења или оваплоћења Божјег Сина. Светло наде које букти из ове велике тајне даје свима нама сигурност да можемо да останемо једна Божја породица, породица мира и разумевања у читавом свету. У том духу сада желим мир Божји свима вама. Христос се роди! Желимо свакако једни другима да буде ово славље Исусовог рођења нешто благословено. Нека се на небу шири Божја слава да бисмо ми становници Земље могли живети у миру. То су моје жеље Вама, Вашој Светости, са пратњом и Вама, господине Директоре, као и свима присутнима. То су моје жеље и најлепше честитке за идућу годину 2022. годину, а уједно и наше најлепше жеље и поздрав свима присутнима на посебан начин и вама који су у служби интегралне комуникације. Добро дошли, хвала свима и нека Бог благослови овај сусрет.

Директор Управе за сарадњу са Црквама и верским заједницама Републике Србије др Владимир Рогановић је истакао:

-Пре свега велико ми је задовољство да вечерас у сусрет божићних празника имамо дивну прилику да будемо гости Надбискупа господина Хочевара. Захвалио бих се срдачно на позиву, захвалио бих се такође и Његовој Светости Патријарху српском г. Порфирију на овој посети коју смо начинили управо пред велики хришћански празник са једном јасном намером да покажемо и на делу оно што смо покушавали да покажемо током читаве ове 2021. године, па и раније, а то је да Република Србија снажно и посвећено стоји и помаже свим својим Црквама и верским заједницама. Могу да кажем са великим задовољством да ћемо ми и убудуће наставити нашу мисију, да ћемо наставити да афирмишемо слободу вероисповедања, верску културу, верско образовање, обнову духовног живота и обнову свих наших Цркава и верских заједница. То је мисија Управе за сарадњу са Црквама и верским заједницама. Са пуном посвећеношћу наставићемо као институција Владе Републике Србије да одговорно и са радошћу пружамо свесрдну подршку која ће се огледати и у стручној подршци и у материјалној подршци свим нашим верским заједницама. У том смислу још једном велико Вам хвала, Ваша Преоузвишености, на добродошлици и лепим речима. Велико хвала и Вашој Светости на овој посети. Ја сам уверен да ће ово бити само једна у низу посета и наставак успешне сарадње коју смо имали у овој години и коју ћемо имати и у наредном периоду.

Најновије вести

Повезане вести