Патријарх Порфирије: Свети Сава је положио темеље, изградио кућу за нас и покрио је и испунио сваком лепотом, испунио је Христом

Објављено: 10 маја, 2022Прегледано: 101

Његова Светост Патријарх српски г. Порфирије началствовао је 10. маја 2022. године, на дан када се Црква молитвено сећа на Спаљивање моштију Светог Саве, литургијским сабрањем у Вазнесењском храму манастира Милешеве.

Саслуживали су Високопреосвећени Митрополит црногорско-приморски г. Јоаникије и преосвећена господа епископи жички Јустин, милешевски Атанасије, крушевачки Давид, тимочки Иларион, ваљевски Исихије, будимљанско-никшићки Методије, захумско-херцеговачки Димитрије и ремезијански Стефан, као и свештеници и свештеномонаси из више епархија Српске Православне Цркве.

Својим појањем Божанску Литургију је увеличао Београдски мушки хор предвођен протођаконом Владимиром Руменићем. Својеврсном свенародном сабору присуствовали су принц престолонаследник Филип Карађорђевић са породицом, представници Исламске заједнице, локалних самоуправа Пријепоља, Прибоја, Нове Вароши и Сјенице, културних и јавних установа и велики број верних са простора Епархије милешевске.

Након заамвоне молитве патријарх Порфирије је освештао славске дарове које су припремиле милешевске монахиње са својом игуманијом Аквилином. У наставку преносимо беседу Патријарха српског г. Порфирија у целини:

-Браћо и сестре, велика је радост за све нас, архијереје наше помесне Цркве, да смо се данас, на празник Спаљивања моштију Светог Саве, у овој православној српској хришћанској светињи, што смо се сабрали на месту на којем су лежале мошти Светог Саве 360 година. Свих 360 година боравећи овде после свог блаженог уснућа Свети Сава је био матица, тачка ослонца, место окупљања и надахнућа многим и многим православним Србима. Исто тако, био је и тачка у којој су се окупљали многи који су имали смирену веру и истинску и праву потребу за Богом, а у исто време имали су неке своје недуге, неке своје проблеме, па су на ово место иако нису били православни хришћани долазили са таквим расположењем срца, молитвом се обраћали светитељу Божјем, а он их заступао по љубави својој свечовечанској пред Господом. Господ је због чистоте, лепоте и светости Светитеља Саве излазио њему у сусрет и помогао онима који су имали потребу. Дакле, независно од тога да ли су били део његовог рода, да ли су се молили на исти начин као и он, без обзира на то, светитељ Божји – а такви су сви угодници Божји – будући охристовљен, будући узрастао до мере раста Христове, у љубави пре свега, воли све људе, a у његовом срцу, у његовом наручју, у његовој близини за свакога има места. Tу близину, љубав његову и силу његове молитве доживи и осети свако ко његову љубав прихвата смирено и сa поверењем.

Радост је велика, браћо и сестре, што се налазимо у дому Светог Саве, а за нас православне Србе то не значи ништа друго него да се налазимо у дому своме, јер Светитељ Сава је онај који је положио и темеље и изградио кућу и покрио је  и испунио сваком лепотом, испунио је Христом за наше име и за нас. Зато је он и наше име и презиме, и наша кућа и наш дом, и наш најближи и онај који нас најбоље разуме, и онај који се неће плашити никакве силе од овог света да стане на чело сваке наше битке и борбе за добро, за истину, за правду и лепоту, за слободу у Христу. Светитељ Сава јесте онај који је бринуо о нашем роду на сваки начин, о свему што је спољашње. Нема то што јесте вредно да свој корен, своје семе, као печат на себи не носи име Светог Саве. Свети Сава је знао управо оно о чему нас данас у светом Јеванђељу обавештава апостол и јеванђелист Јован. Знао је да човеку није довољно да уреди само споља свој живот, да организује свој дом споља, своју авлију, своје село, свој град, своју земљу, иако је то наравно потребно. Зато је Свети Сава и писао Номоканон у којем даје правила која се тичу државног уређења, али Номоканон и о духовном, црквеном уређењу, јер је чуо срцем и прихватио читавим својим бићем Реч Христову да све што имамо, да све што јесмо, све што поседујемо – дар је Божји. Шта имаш што ниси добио? Било ко од нас, шта је ко од нас заслужио? Ми нисмо власници ни свог живота, а камоли нечега изван себе. Отуда Свети Сава на то подсећа својим животом и испуњава Реч Христову да човек не живи само о хлебу. Потребно је спољашње и потребан је ред у њему, поредак, да се зна ко је ко, ко је старији, а ко млађи, ко је учитељ, ко је ученик, ко је родитељ, ко је син. Све то треба да се зна и да се наравно држи, али то је само спољашње, јер ако нема оног унутрашњег узалудно је градити кућу ма колико она савршена била. Узалуд је човеку да је најлепши, најпаметнији и најбогатији, да му се сви диве, ако је изнутра празан, ако је љуштура, ако је, како каже велики апостол народа Павле, окречени гроб, ако нема у себи Бога. Данашње Јеванђеље нас подсећа на то да нам је потребна храна да преживимо, да смо људи који су гладни, да ниједан оброк није довољан да нас држи да будемо задовољни у току дана, да је потребна спољашња материјална храна да бисмо биолошки функционисали до тачке до које нам је Бог одредио да ћемо отићи одавде. Међутим, Господ каже да није довољно човеку да има само спољашњу храну. Ми зато и  говоримо сваког дана молитву: Оче наш, хлеб наш насушни дај нам данас. Шта је тај хлеб насушни? Ко је тај хлеб насушни? То је живи Бог Христос. Зато нас Свети Сава овде у овој светињи и после спаљивања његових моштију у Београду храни Христом, упућује нас на Христа, поставио нас на пут Христов, показао и потврдио и подсећа да смо без Христа сам окречени гробови. Без Христа, без вере у Бога све што имамо безвредно је и бесмислено. Ако имамо Христа све има свој смисао. Зато ће и сам Господ рећи: Ако волиш оца или мајку више него мене, ниси мене достојан. Не жели да каже да не треба да волимо оца и мајку, брата и сестру и све људе. Наша љубав може и непријатеља претворити у брата. То је реч Христова. Дакле, треба да волимо све, али да волимо у Христу, да волимо пре свега Христа, јер онда ћемо све своје ближње и све што јесмо и што имамо везати за себе кроз читаву вечност. Волећемо и дубље и шире и више. Волећемо од сада па у векове векова. Ако наша љубав према нашим ближњима није утемељена на Христу она је пролазна. Започиње рођењем и смрћу оног ког волимо, а у Христу онај ког волимо постаје вечан и бесмртан љубављу Христовом, али и ми сами. То је Господ показао Васкрсењем својим и то смо славили ових дана. Славили смо вером апостола Томе, исповедајући да је наша вера најчешће слаба и говорећи Господу речи капетана из Јеванђеља: Верујем, Господе, помози моме неверју. Исто тако, обогаћени смо радошћу и вером мироносица, тј. непрестаним осећањем наше потребе за Богом и трудом и поред свих слабости да идемо за Њим.

Браћо и сестре, данас окупљени у овој светињи славимо Спаљивање моштију Светог Саве, славимо његово још једно распеће у данима када славимо и Васкрсење Христово, знајући тиме да је свако распеће и свако спаљивање заправо победа у име Христово, победа живота над смрћу, победа добра над злом, победа Бога над ђаволом. Нека би нам Господ дао да се данас, браћо и сестре, овде сабрани радујемо радошћу Васкрсења Христовог, да се радујемо радошћу Светог Саве, лепотом његовог живота, његове љубави у односу на нас, зато што ћемо само тако на овом месту, али и  свуда где будемо били, славити заједно са светитељем Савом име Христово, име Свете Тројице, Оца и Сина и Светог Духа, сада увек и у векове векова. Амин! Живели! Сви да сте благословени! Нека је срећан и благословен данашњи дан и празник!

 

Најновије вести