Патријарх Порфирије: Свети Симеон Мироточиви је положио у темеље српског народа систем вредности који извире из Јеванђеља Христовог

Објављено: 26 фебруара, 2022Прегледано: 15

Патријарх српски г. Порфирије рукоположио ђакона Александра Прашчевића у презвитерски чин

Његова Светост Патријарх српски г. Порфирије началствовао је 26. фебруара 2022. године светом архијерејском Литургијом у новобеоградском храму посвећеном преподобном оцу нашем, великом владару српског народа, ујединитељу српских земаља, творцу независне српске државе, бранитељу Православља, истребитељу јереси, великом подвижнику, небеском човеку и земљаском анђелу – Светом Симеону Мироточивом.

-У име Оца и Сина и Светога Духа. Браћо и сестре, Господ нам поручује каква је корист човеку ако задобије сав свет, а души својој науди. Сви знамо да је ова Реч истинита, да је ова Реч у складу са разлогом и циљем због којег је створен човек. Ова Реч открива истинску и праву природу нашу да ли смо ми само земља, да ли смо само тело, да ли смо само стомак – дакле, оно што је пролазно и трулежно – или смо не само нешто друго, него то друго много више и шире од овог предходног. Наравно да ми који верујемо у реч Христову знамо одговор на ово питање. Ми нисмо само пролазна и трулежна материја, нисмо само земља која се у једном тренутку уобличила у оно што јесмо сада, а исто тако ће у једном тренутку да се распрши и нестане. Ми знамо добро, јер верујемо речи Христовој, да смо саздани по слици и прилици Божјој, то јест, да јесмо тело, али да чак ни то тело наше није саздано да би једампут за свагда ишчезло и нестало. У исто време ми смо и духовна бића, па баш због тога што смо духовна бића, што смо слика и прилика Божја, све оно што је наше, укључујући и тело, саздано је за вечност. Зато Господ и каже: „Ко хоће да сачува свој живот – изгубиће га, а ко изгуби живот свој ради Њега и Јеванђеља Његовог да ће га сачувати“. Другим речима, јасно поручује – опет оно што ми вером и искуством својим знамо – да постојимо и јесмо искључиво и само љубављу Божјом, истакао је патријарх Порфирије и наставио:

-Ова Реч не жели да поручи да ми нисмо важни себи и да људи око нас, који су упућени на нас, нама нису важни, него напротив, не само да су нам важни, него и наш живот и смисао нашега живота не постоји без њих. Ако мислимо да можемо и њих сачувати собом и за себе и у себи без Бога, као и сами себе, онда смо промашили. Напротив, и наши ближњи и све што јесмо и све што имамо добија тек свој истински и пуни смисао када и себе и све што је око нас утемељимо на Христу као камену темељцу или другим речима: одричући се од себе, не у смислу презира себе, не у смислу да нисмо важни и битни, него одричући се вере у то да можемо без Христа да постојимо, без Њега и наде у то да човек може својим самосталним дометима и достигнућима спасити свет. Нада у то без Христа претвара се у своју супротност. Дакле, Господ хоће да каже да све оно што имамо и јесмо и те како је саздано као добро за лепоту, радост и смисао, али систем вредности, јерархија на којој утемељујемо и градимо свој живот на првом месту мора имати Христа. Када из Христа све извире и Њему се све враћа све добија вечни смисао и трајање и сав бесмисао овога света без Христа претвара се у истинску лепоту и радост и, кажем опет, смисао.

-Ми смо, према томе, духовна бића, а то обухвата и наш психолошки унутарњи свет и наше тело, читаву нашу личност. Духовна смо бића зато што градимо заједницу са Духом Светим и зато апостол Павле и каже у Посланици Галатима: „Плод Духа јесте љубав, радост, мир, вера, кротост“. И још вели: „Онај који Духом живи њему закон није потребан“, јер Дух сам изнутра обликује биће његово у складу са природом његовом, баш у складу са разлогом и циљем због којега је створен и онда реч „закон му није потребан“ не значи да је безаконик, него изнутра и споља о свему и у свему – без да му се намеће – функционише законито, исправно, истинито, здраво. И ево, браћо и сестре, данас славимо Светог Симеона Мироточивог, великог жупана српског, који је баш ово о чему говоримо не само знао него тиме и живео. Са једне стране, он је уобличио српски народ у један организам, у једно тело, али је знао да није довољно тело, него да је – као што је свакој личности неопходан дух –  душа потребна, другим речима, благодат Духа Светога. Знајући то, уобличивши свој народ у један организам, ујединивши свој народ у једну државу, он је једнако истовремено бринио и о духовним потребама свога народа. Зато је градио живу Цркву чији корен се налази у манастиру Студеници, коју је дизао и подигао за себе, и у светој лаври светогорској Хиландару, подсетио је патријах Порфирије и закључио:

-Свети Симеон, владар, знао је да ако хоће да сачува свој живот, своју земљу, вредности које су материјалне, ако хоће да оне имају смисао, морају да буду утемељене на јеванђељским вредностима, морају бити укорењене у Христу. Због тога је Свети Симеон Мироточиви истински родоначелник нашег рода. Родио нас је и духом и телом заједно са својим сином. Једном речју, Свети Симеон Мироточиви је једнампут за свагда у темеље свога народа положио систем вредности који извире из Речи Божје, из Јеванђеља Христовог, и својим потомцима открио Реч Христову да ако се трудимо у мери у којој је то могуће сваком од нас да нам тај систем вредности буде пут, истина и живот, онда ћемо живећи овде на земљи имати искуство неба. Штавише, то искуство неба нашим животом и светим богослужењем и Литургијом низводиће се непрестано у нашу свакодневницу, у нашу историју. Зато, браћо и сестре, нека смо окупљени на светој Литургији благословени молитвама Светог Симеона Мироточовог и његовог светог сина, али пре свега нека те молитве покрену у нама и глад и жеђ за истином, правдом и љубављу, жеђ за Христом, жеђ која већ сама по себи постоји у нама и која ће бити утољена благодаћу Божјом која ће истовремено будити нове и нове глади за Христом и нове и недосежне духовне домете. Нека је срећна слава свима нама данас овде сабранима у храму који је посвећен Светом Симеону, али и свој браћи православним Србима, а молитве Светога Симеона да су не само са нама него и са читавим светом. Молитве светих су нешто што је данас најпотребније. Амин.

***

Након Великог входа Његова Светост Патријарх српски г. Порфирије рукоположио је ђакона Александра Прашчевића у презвитерски чин.

Позавршетку свете Литургије патријарх Порфирије је освештао је славске дарове кума славе г. Милорада Рајовића и његове благочестиве породицом. Празничној Литургији је, поред многобројног верног народа, присуствовао и министар без портфеља г. Ненад Поповић.

Најновије вести

Повезане вести