Патријарх Порфирије: Свето миро нас уткива у Тело Цркве, у Тело Христово коме је Oн сам глава

Објављено: 21 априла, 2022Прегледано: 18

Његова Светост Патријарх српски г. Порфирије началствовао је 21. априла 2022. године, на Велики четвртак, светом архијерејском Литургијом Светог Василија Великог у старом Саборном храму Светог архангела Михаила у Београду.

фотогалерија 1 + фотогалерија 2 + фотогалерија 3

Саслуживали су Његово Блаженство Архиепископ охридски г. Јован и преосвећена господа епископи будимски Лукијан, врањски Пахомије, шумадијски Јован, брегалнички Марко, крушевачки Давид, тимочки Иларион, нишки Арсеније, ваљевски Исихије, топлички Јеротеј, марчански Сава и умировљени канадски Георгије, у молитвеном присуству Преосвећеног Епископа хвостанског г. Јустина, директора Патријаршијске управне канцеларије протосинђела Данила и главног секретара Светог Архијерејског Синода протосинђела Нектарија.

Саслуживали су и архимандрити Тихон, игуман студенички, и Нектарије (Самарџић); протојереји-ставрофори Петар Лукић, Владимир Вукашиновић, Бранко Топаловић, Бранко Митровић, Божо Бакајлић и Јован Миловановић; протојереј Зоран Ранковић; јереји Зоран Деврња, Србољуб Убипариповић и Филип Милуновић; архиђакон Марко (Момчиловић), протођакони Стеван Рапајић, др Драган Радић и Радомир Врућинић; ђакони Бранислав Јоцић, Владимир Антић и Василије Старовлах.

У току свете Литургије, свечаним чином освећено је свето миро које је било кувано од Великог понедељка до синоћ, када је сипано у алавастере и остављено уз Часну трпезу патријаршијске капеле Светог Симеона Мироточивог. Алавастери са новим миром су јутрос литијски пренети из патријаршијске капеле у стари Саборни храм, где су постављени између горњег места и часне трпезе. У току великог входа свештеници су Патријарху и архијерејима предали уз часне Дарове и алавастере са миром које је Патријарх освештао прочитавши коленопреклоно молитву.

Патријарх Порфирије: Чин мироварења је један од видова пројаве природе Цркве као аутокефалне Цркве

У име Оца и Сина и Светог Духа. Браћо и сестре, у Великој смо недељи. Данас је Велики четвртак. Колико на Цвети Господ је ушао у Јерусалим и видели смо да је дочекан са великом радошћу. Дочекан је уз аплаузе, уз клицања, али врло брзо исти они који су га дочекали славећи га – уверивши се да Он није ни социјални ни национални револуционар, него да је Он неко ко позива на унутарњу, личну револуцију, неко ко позива сваког човека, појединца, на лични преображај у смирењу – исти они, дакле, који су Га славили, сада су почели да Га одбацују и, ево, на Велики четвртак Он би предат да му се суди и да потом страда. Све то по пророцима и по промислу Божјем био је само увод у славно Његово Васкрсење и у истинску коначну победу над смрћу, над грехом, над ђаволом.

Данас је Велики четвртак, дан када се сећамо неколико догађаја везаних за Христов живот. Сећамо их се литургијски, богослужбено. Најпре, видели смо да је Господ опрао ноге својим ученицима, а онда да је установио свету Литургију. Потом смо видели да исти они ученици који су ишли за Њим и заклињали се на верност, када је наишла опасност којој је био изложен Господ, њихов Учитељ, да су се неки од њих одрекли. Заправо, сви су Га се одрекли и сви се разбежали. Господ је опрао ноге својим ученицима показавши још једампут крајње смирење као предуслов сваког односа истинске љубави међу људима, љубави као пројаве и показатеља да ближњи постоји да бисмо служили његовом духовном узрастању и духовном спасењу. Видели смо и да је апостол Петар негодовао, а онда му је Исус рекао да ако му Он не опере ноге неће имати удела у делу спасења, неће имати удела у самом спасењу и тајни Царства небеског. Најчешће, не само онда када Господ показује смирење у односу на нас, него у свакој другој прилици ми смо спремни да одбијамо оно што је израз љубави Божје која је увек прожета смирењем. Хтели бисмо одбијајући оно што нам Господ нуди неретко да покажемо лажно смирење, да представимо себе лажно смиренима и онда када нам се указује љубав и пажња, искрена и истинска, пре свега љубав Божја, а онда и љубав оних који су наши ближњи. Онда када упорно одбијамо да примимо нечију љубав, да примимо израз нечијег смирења, ми хоћемо да покажемо како смо ми смирени. Увек треба реч наша треба да буде: Нека буде воља Твоја. Само онда када имамо ту врсту смирења која прихвата сваки израз промисла Божјег у односу на нас, само онда можемо бити спремни да прихватимо и препознамо Евхаристију, Тело и Крв Христову, као услов без којег није могуће учествовати у тајни Царства небеског, без кога није могуће препознати Христа као Месију и Спаситеља.

Господ је установио свету Евхаристију као присуство Царства небеског овде на земљи, као манифестацију Цркве, као пројаву Цркве у свету, као предукус онога што нас у пуноћи чека у Царству Божјем. Она је показатељ и знак да припадамо Христу и да смо једно и да смо једна Црква. Тело Христово јесте управо учествовање наше у светој Литургији, јесте причешћивање Телом и Крвљу Христовом. Онда када су се сви ученици причестили Телом и Крвљу Христовом, када су узели од Његовог Тела и Његове Крви и постали његови сутелесници и сукрвници онда је Господ пошао на страдање. Видели смо да су ученици били лењи – најпре, нису били будни – а онда су када је дошао час да Господ буде предат, сви од страха јудејског су се разбежали.  Овим нас Господ позива и данас да увек будемо будни, јер не знамо час када ће доћи анђео Божји да одемо из овог света, али не само то. Ако нисмо будни не можемо препознати ни начине, ни час, ни време када нам се нечастиви прикрада и хоће да погуби нашу душу. Наравно, не смемо никада Господа сагледавати из позиције силе и моћи, јер су Његова сила и моћ смирење и љубав. Зато је Он истог апостола Петра – и тог догађаја се данас сећамо – укорио када је Петар хтео да одбрани Христа тако што је извукао нож и напао онога који је напао Христа. Тиме Господ показује да је Његова и моћ и сила, да је сила Царства Божјег у љубави, у праштању, у истрајност. Када постоји неспоразум, када постоји сукоб, често ћемо се питати и ми сами ћемо трагати за одговором ко је одговоран за то. Када постоји неспоразум увек смо обојица или обоје одговорни, јер се није нашао у најмању руку онај који је био спреман да пројави и покаже смирење и љубав и да у покајању и праштању прихвати онога другог.

Данас је, браћо и сестре,  Велики четвртак и ми заједно са Господом идемо на крст Његов и са Њим на страдање да бисмо заједно са Њим учествовали у Васкрсењу Његовом, али данас или заправо ових дана, од Великог понедељка до данас, освећујемо миро, тј. обављамо чин мироварења, припреме мира које се после свете тајне крштења у тајни миропомазања користи да би свако од оних који улазе у Цркву Христову добио печат дара Духа Светог. Миро у нашој Цркви први пут је освећен 1922. године. Дакле, пре тачно 100 година патријарх Димитрије је миро осветио у Карловцима после уједињења наше Цркве које се догодило 1920. године. Мироварење јесте једна од карактеристика аутокефалности једне Цркве. Отуда и ми овде, у Београду, варимо миро и онда га из Београда делимо свим епископијама нашим, а онда они свим свештеницима. Свако примајући печат дара Духа Светог у тајни миропомазања доживљава своју личну Педесетницу и тиме бива уткан у Тело Христово у Цркви. Нека би Господ дао да сећајући се свих ових догађаја и читавог Јеванђеља Христовог, а нарочито догађаја које смо укратко поменули и чули из Јеванђеља, из дана Великог четвртка, да би се сећајући се тих догађаја и ми, не само сећали њих, него постали учесници на истински и прави начин како бисмо били учесници Тела Христовог и заједно са Господом нашим били победници над грехом, смрћу и нечастивим и сада и у векове векова. Амин.

***

Браћо и сестре нека је благословен данашњи дан и свето причешће. Ми смо, као што сам поменуо, осветили миро које користимо у светој тајни миропомазања заједно са светом тајном крштења. У светој тајни крштења ми се сапогребавамо и саваскрсавамо са Христом, а светом тајном миропомазања која се у исто време врши, тј. једна за другом одмах, ми се уткивамо у Тело Цркве, у Тело Христово којим је Он сам глава. Чин мироварења јесте нешто што је један од видова пројаве природе Цркве као аутокефалне Цркве. Овде смо варили миро, извршили мироварење, тј. кували миро у уљу маслиновом уз додатке разних аромата од Великог понедељка до данас. Сваки епископ добија миро из ових алавастара, које потом дели својим свештеницима.

Нека је срећан и благословен празник и нека нам Господ подари управо смирења које је Он имао, јер смирење је просвећење, а гордост и самољубље јесте слепило. Само онда када је човек смирен, а то значи када је свестан са једне стране своје природе људске, а онда својих слабости и недостатака, без обзира на успоне и врлине и немоћи да победи и превазиђе своју природу, самог себе, у исто време љубав Божја до крајњих могућих граница се снисходи у односу на нас и чини нас да у немоћи и из немоћи постајемо свемоћни. Када имамо смирење отвара нам се ум и срце, созерцавамо тајну Бога, тајну човека и тајну живота. Нека сте благословени и да васкрсење дочекамо у радости духовној.

Најновије вести

Повезане вести