Прилози за историју Владичанства горњокарловачког

Published On: 02/03/2021

На редовном заседању Светог архијерејског сабора Српске православне цркве, који је свој рад започео 31. маја 1951. године у Београду,[1] под представништвом Патријарха српског Викентија (Проданова), једна од тема била је попуњавање упражњене Епархије сремске. Овај предлог Сабору је изнео Епископ шабачко-ваљевски Симеон (Станковић),[2] који је уједно предложио Епископа горњокарловачког Никанора (Иличића) за попуњавање исте.[3]

На Саборској седници одржаној 12. јуна, једногласно је изабран Епископ горњокарловачки Никанор за Епископа сремског са седиштем у Сремским Карловцима.[4]

Истог дана, на предлог Патријарха српског Викентија, приступило се попуњавању Епархије горњокарловачке. Патријарх је члановима Сабора предложио тројицу кандидата: протосинђела Симеона (Злоковића) в.д. ректора богословије Св. Саве у манастиру Раковица, архимандрита Доситеја (Стојковића) управника Патријаршијског двора у Сремским Карловцима и протосинђела Никодима (Бркића) академског сликара.[5]

Тајним гласањем, Архијереји су једногласно изабрали протосинђела Симеона за Епископа горњокарловачког.[6] На истој седници Свети архијерејски сабор, поред попуњавања Епархија горњокарловачке и сремске, извршио је попуњавање следећих дијацеза: За Митрополита дабробосанског – Епископа захумско-херцеговачког Нектарија (Круља); За Епископа будимског – Викарног Епископа моравичког Хризостома (Војиновића); За Епископа банатског – Викарног Епископа топличког Висариона (Костића); За Епископа пакрачког – Викарног Епископа марчанског Емилијана (Мариновића); За Епископа захумско-херцеговачког – архимандрита Лонгина (Томића), настојатеља манастира Беочина;

Такође, су изабрана двојица Викарних епископа Патријарху српском Викентију: протојереј Хранислав Ђорић, референт Светог архијерејског синода са титулом Епископ моравички и архимандрит Доситеј (Стојковић) са титулом Епископ топлички.[7]

Велика радост о избору протосинђела Симеона одјекнула је прво у Богословији Светог Саве у Раковици, а веома брзо проширила се на све крајеве Српске православне цркве. Велики број телеграма са искреним честиткама стигао је у зграду Српске патријаршије, од рођака, пријатеља, колега, бивших ученика, свештеника…[8] Из родне Бијеле у име Српске православне црквене општине, Петар Ђиновић упутио је честитке: „Српска православна црквена општина у Бијелој, шаље Вам искрене честитке приликом Вашег унапређења и постављења за Епископа Горњо Карловачког. Нека Вас Бог поживи, и подари Вам помоћ у раду за добро и напредак наше Српске православне цркве. Бијела 23. јуна 1951. године“.[9]

Управу манастира Раковице, протосинђел Симеон предао је протосинђелу др Андреју (Фрушићу), главном васпитачу Богословије Светог Саве дана 30. јула 1951. године, а на место в.д. ректора Богословије Светог Саве у манастиру Раковица Свети архијерејски синод поставио је јеромонаха Јована (Велимировића), потоњег Епископа шабачко-ваљевског.

На основу Одлуке Светог архијерејског сабора Српске православне цркве АСБр.48/зап.67 од 12. јуна, хиротонија новоизабраног Епископа горњокарловачког извршена је у Саборном храму у Београду, у недељу 29. јула 1951. године. Чин хиротоније извршио је Патријарх српски Викентије уз саслужење Епископа будимљанско-полимског Макарија (Ђорђевића) и будимског Хризостома (Војиновића).

Устоличен новог Епископа горњокарловачког извршено је у храму Светог оца Николаја у Карловцу, дана 12. августа исте године. Епископ сремски Никанор увео је епископа Симеона у архијерејски трон славног Карловачког владичанства.

У свом извештај Светом архијерејском синоду о устоличењу епископа Симеона, епископ Никанор наводи: „…Инсталација је обављена свечано на дан Преподобне мајке Ангелине, 12. августа у храму Светог оца Николаја у Карловцу. Преосвећени Епископ Симеон служио је Свету архијерејску литургију са 4 свештеника и једним протођаконом. После завршене св. Литургије ја сам у мандији са жезлом у руци на амвону одржао кратку проповед и опростио се са епархиотама својим. Затим сам свечано прочитао Грамату Његове Светости Патријарха српског Г. Викентија и поздравио новог Епископа те га увео у Архијерејски сто. Преосвећени је после тога одржао народу своме прву Архипастирску беседу.- После тога делио је присутном народу нафору. Црква је била лепо посећана народом и свештенством. После тога свештеник је приредио скромни ручак. По подне сам напустио Карловац. – “[10]

Нови Епископ горњокарловачки дошао је у владичанство, некада најсређенију, а сада разорену. Дошао је у Епархију без двора, дошао је у стан без намештаја. Затекао је у Епархији само 14 свештеника. Затекао је само двадесет богослужбено способних богомоља од предратних 205. Од предратних пола милиона верника у 146 парохија, затекао је преполовљени број. Затекао је згаришта, затекао је мучилишта, затекао је рушевине, затекао је своје мало, али уплашено стадо. Малобројно свештенство и преполовљени верници полагали су велику наду у епископа Симеона, а имали су у кога. Они су од њега очекивали да их охрабри, да их утеши, да их води у духовно узрастање. Порушени храмови и друга црквена здања чекали су своју обнову. Мученици по јамама и јаругама, по црквиштима и оним стратиштима чекали су своје опело…[11]

Епископ Симеон за својих скоро 40 година владиковања створио је епоху у историји дугој 300 година Епархије горњокарловачке. Зановио је и умножио свештенички кадар. Обновио и оживео манастир Гомирије, једини манастир у Епархији у то време. Уз помоћ својих свештеника и верног народа обновио је многе храмове и црквене објекте. Пео се на Велебит и силазио у јаруге да би опојао своје епархиоте мученике. Дана 28. новембра 1990. године епископ Симеон уснуо је у Господу мирно и тихо у 80-ој години живота.

Ђакон Будимир Кокотовић

[1] Син.бр. 1098/зап.232 од 14/01. априла 1951. Архив Светог архијерејског синода, Београд (Архив САС).

[2] Син.бр.1336/зап.325, АСБр.14 (Архив САС).

[3] Епископ Никанор, неколико пута је затражио од Светог архијерејског сабора премештај из Епархије горњокарловачке због страхова које је задобио приликом физичког напада у Кистањама када је обилазио Епархију далматинску, која му је била поверена у администрацију 1947. године.

[4] АСБр.42/зап.61 од 12. јуна 1951. (Архив САС).

[5] Eпископ шумадијски Сава испричао је проти Милану Д. Јанковићу, да је патријарх Викентије имао замисао да за Епископа горњокарловачког предложи удовог протођакона Стевана Боцу, јер је родом из Јосипдола, а за Епископа далматинског, протосинђела Симеона. Државне власти спречили су предлог Боце за епископа, због његовог боравка у Крагујевцу за време стрељања гимназијалаца.

[6] АСБр. 46/зап.65 (Архив САС).

[7] Син. бр.1679/зап.391 од 15. јуна 1951. (Архив САС).

[8] У Архиви Епархије горњокарловачке сачувана су 52 телеграма честитки, поводом избора за Епископа.

[9] Фонд – Епископ Симеон Злоковић, Архив Епархије горњокарловачке.

[10] Извештај епископа Никанора, 15. август 1951., (Архив САС).

[11] Упокојио се у Господу Епископ горњокарловачки Симеон, Гласник српске православне цркве, Београд 1990., стр. 218.

Извор: Епархија горњокарловачка

Најновије вести

Повезане вести