Протојереј Слободан Лукић: Витлејемска радост

Published On: 04/01/2022

Хришћанско искуство Божића јесте превасходно искуство истинске радости. Она извире из учешћа у неизрецивој тајни Богооваплоћења, за које нас Црква нарочито припрема својим богослужењем у ове претпразничне дане. Зато је увијек потребно, нарочито данас, запитати себе да ли заиста доживљавамо и осјећамо ту радост и да ли свој живот темељимо на њој.

Давно је речено да нити има хришћанства без радости, нити праве радости без хришћанства. Свака тема која се тиче Цркве и нашег живота у њој има смисла само у контексту те велике радости коју благовијести Јеванђеље, како на почетку – „Не бојте се; јер вам, ево, јављам радост велику” (Лк. 2,10) – тако и на крају – ”А они му се поклонише и вратише се у Јерусалим са радошћу великом” (Лк. 24,25).

Међутим, потребно је да се запитамо да ли нас радост Божића мијења, да ли кроз прославу Божића оцјењујемо, просуђујемо и самјеравамо себе, свијет око нас и односе са ближњима, или се просто препуштамо ”обичајном” прослављању. Радост празновања не смије да се исцрпи држањем обичаја и смјести само у три дана празника. Обичаји које држимо треба да буду само једна од спољашњих израза дубине бића које слави. Данашњи човјек често и када празнује Божић, он заправо не слави, не радује се. Велика и неизрецива Тајна бива замагљена бригама свакодневице због тога што често своју вјеру прилагођавамо свијету, а не обрнуто како би требало. У праву је А. Шмеман када каже да ми, који у Цркви посједујемо Тајну, више волимо да свијету свједочимо некако осредње, магловито, више социјално и практично. Свијет просто очајнички чезне за Тајинством и Богојављањем, а Хришћани прихватају празне и ”луцкасте утопије овог свијета.” (Шмеман).

Божић, као најрадоснија тајна треба да чини темељ нашег свеукупног постојања зато што је Рођење Богомладенца почетак новог живота за све људе, надприродан ”потрес” и улазак Бога у овај свијет од којег почиње ново искуство познања и односа с Њим. Како у вријеме оно, тако и данас код многих влада страх од Дјетета и непријатељство према Њему. Разлог томе је што сама повијест Његовог рођења противријечи и разобличава све оне вриједности које нам дух овог свијета нуди као највећу вриједност и једино потребно. А овај свијет не може да понуди никакву замјену за витлејемску радост. Слику контраста између смисла најрадоснијег хришћанског празника и духа савременог свијета сликовито илуструју писма која је Црњански писао 50-их година из Лондона: ”Данас Божић у Лондону није оно што је био у Дикенсовом времену. Попримио је северноамерички стил… Уместо мирне витлејемске ноћи, њених звезда, штале и јасли окружених кравама, теладима и кротким магарићима, Божић се претворио у велики комерцијални празник за који свако треба нешто да поклања и очекује да и сам добије поклон. И све то не дешава се без хипокризије, лукавства, па и лажи. Велики празник рођења оног коме су долазили са Истока да би се пред тим дететом поклонили краљеви и мудраци, претворио се у огромну пијацу на којој трговци продају више него током читаве године. Уместо умилне песме која је позивала на мир и љубав међу људима, одзвањају хици и звук запушача са шампањских боца…Сав западни свет прославља Божић у знаку материјалних добара и та тенденција обожавања Златног Телета појављује се такође и на Истоку, чак и код атеиста. Ћурани, шампањац, свилене чарапе, поклони, накит – све то врти се око празновања Божића и Нове године на кугли земаљској. У томе су се Запад и Исток међусобно примакли.”

Нажалост, и код нас се данас све више остварује ово о чему је писао Црњански. Хришћанство је постало као једна од религија која задовољава наше индивидуалне ”духовне потребе” иако је у овај свијет ушло као побједоносна благовијест Царства Божијег. Данас се човјек, говорио је о. Софроније Сахаров, одликује све већим отпадништвом од познања сопственог вјечног достојанства и сродства са Богом. И зато сваки човјек који не достигне до осјећања тог сродства, а које открива празник Рождества Богомладенца, јесте тек ”потчовјек.”

У темељу празника јесте, дакле, радост. Међутим, ми се према њој често односимо с подозрењем. Како да се радујемо поред толики искушења, кад толико људи страда, када је читав свијет погођен страшном пандемијом опаког вируса? Ова питања често не добијају прави одговор јер данашња цивилизација не познаје прави смисао радости, те се она у најбољем случају схвата као некаква разонода, одмор или бјекство од ”тешке свакодневице”. А и хришћанство све више поприма тај дух и и све се теже брани од оне Ничеове оптужбе да хришћанима недостаје радости. Заборавили смо да управо радост одозго, за коју је Христос рекао да је нико неће одузети од нас (Јн. 16,22), представља извор хришћанске вере, а никако растерећивање или одмор од „озбиљности“.

Црква сваког јутра наглашава радост доласка у свијет Спаситеља и Свјетлости: ”Бог је Господ и јави се нама…”. Та радост се не препушта ни анализи ни одредбама, у радост се улази: ”Уђи у радост господара свога” (Мт. 25,21). И ми немамо никакво друго средство да уђемо у ту радост осим свештенодејства које је од самог почетка Цркве било и њен извор и испуњење, тј. заиста само тајинство радости, а то јесте – свештенодејство Евхаристије. Рађајући се на свијет, Младенац Исус је, ријечима Аве Јустина, пробудио све тајне, и оне су се слегле око Њега као рој око матице. Рађајући се, Христос доноси богатство обожења, доноси неисказану благодатну радост и зато Црква непрестано призива не само људе, већ и сав створени свијет да се радује.

Извор: Митрополија црногорско-приморска

Повезане вести