Проф. др Ненад С. Милошевић: О Литургији Пређеосвећених Дарова

Published On: February 21, 2022Views: 23

Да ли је  Литургију Пређеосвећених Дарова исправно служити у вечерњим часовима, када је иначе време служења вечерњег последовања, и да ли је у том случају довољно шест сати уздржавања од хране и пића како би се причестили?

Приметно је да се и у нашој помесној Цркви последњих година понегде уобичајава служење Литургије Пређеосвећених Дарова у раним вечерњим часовима. Тај обичај је преузет из Јеладске Цркве, где је тo учестала пракса и устаљено правило да се Пређеосвећена служи средом после подне, а петком у јутарњим часовима. Разлог померању службе са уобичајеног јутрњег термина на ране вечерње часове јесте жеља да се вернима који су у радном односу омогући учествовање и причешћивање на том специфичном великопосном богослужењу. С обзиром на то да се код Јелинâ у вечерњем термину сваког петка током Свете Четрдесетнице служи свечани акатист Пресветој Богородици (χαιρετισμοί), једно од најпопуларнијих великопосних богослужења код њих, Пређеосвећена је у тим данима морала да задржи јутарњи термин. Пошто се и код нас суочавамо са истим проблемом у вези са учествовањем запослених у седмичним богослужењима, могло би се претпоставити да је то био разлог да се прибегне таквој солуцији. Ипак, чини се да исхитрена и непромишљена прибегавања практично корисним решењима често могу да доведу до много већих проблема од оних који настају због решења која се оцењују као непрактична, или чак погрешна.

У црквеној свести је Света Евхаристија пасхални догађај, не само из разлога што је установљена на Пасху (Пасха – време од вечери Великог Четвртка до Свете и Велике Недеље), већ и зато што је сама суштина њеног служења прослављање Пасхе Господње, увек и изнова. Њено служење реализује учешће (причешћивање) заједнице верних, као и сваког појединца, у Пасхи, – Смрти и Васкрсењу, – али реализује и Други Долазак Господњи: „Ово чините у мој спомен: јер кад год једете Хлеб овај и Чашу ову пијете, смрт моју објављујете и (васкрсење моје исповедате) докле не дође” (1.Кор 11, 24 – 26 и Анафора  Св. Василија Великог). Она је догађај радости кроз учествовање у вечном животу у Христу. Са друге пак стране, пост је ванредно литургијско време кроз које Црква упућује своје верне на покајање и очишћење од греха зарад чвршћег и приснијег приљубљивања Христу, Искупитељу и Спаситељу. Пост побуђује код човека свест о сопственој палости, као и о реалности битисања у овом палом и несавршеном свету који у злу пребива, па су стога и црквена богослужења осмишљена на другачији начин. Пошто провођење времена  у покајању и посту враћа човека самоме себи, својим слабостима и преступима, те је човек скрушен у молитви и кајању и истовремено усредређен на милостињу и свако доброчинство, ради омекшања срца и надоградње савести, Црква поставља Евхаристију као коначни циљ његовог хода по „пустињи“ поста. Господ наш Исус Христос, који је наш Пут, Истина и Живот, тојест образац у свему, па и у посту, Својим искупитељским наумом одлази у пустињу, пости и моли се, изнурава себе, припремајући се за Свој искупитељни пут ка Својој Пасхи – Крсту и Васкрсењу. Подстичући верне да, у границама људских способности, опонашају тај искупитељни и спасоносни обрaзац, желећи да у свему буду подобни Њему, Црква је устројила и дисциплину поста, као и посебно уређено литургијско време које га прати, осмишљава и усмерава. Црква осмишљава и реализује литургијски програм тако што сама улази у одређено време које „не означава само њену ’идеју‘, већ њену радост или тугу, њен живот и конкретно постојање“ (А. Шмеман, Велики пост, Крагујевац 1983, 74). Улазећи пак у време поста, време својеврсне туге, које се не подудара са евхаристијском радошћу, Црква строго забрањује савршавање Евхаристије, али истовремено не лишава верне благодатног животног Извора, причешћујући их Даровима принетим и савршеним на недељним евхаристијским „прослављањима“.

Литургија Пређеосвећених Дарова је специфично богослужење које се данас савршава само у време Свете и Велике Четрдесетнице, док се у прошлости служила средом и петком током читаве године. Конструкција овог последовања је настала по узору на празничне вечерње Литургије Светог Василија Великог. Састоји се, такође, из два дела: вечерњег последовања и делова Божанствене Литургије. Разлог служења ове Литургије  јесте причешћивање верних претходно освећеним Светим Даровима, у данима када Света Црква забрањује приношење евхаристијских Дарова и савршавање евхаристијске Литургије. Старо правило, које потиче још од времена светих апостола (Дап. 2, 46), да верни приступају Светом Причешћу свакодневно (Св. Василије Велики, Писмо Кесарији патрицији: „Причешћивати се свакодневно Светим Телом и Крвљу Христовом добро је и корисно… “ , PG 32, 484) или бар четири пута седмично (Св. Василије, исто: „Ми се заиста сваке седмице четири пута причешћујемо, недељом, средом, петком и суботом, као и другим данима ако је спомен неком светом.“). Канонске одредбе о неприкладности вршења приноса (јер је Евхаристија пасхални, радосни догађај) у данима строгог поста (време туге и жалости) превазилажене су причешћивањем Светим Даровима освећеним на недељној евхаристијској Литургији. Пре устројавања форме заједничког причешћивања у храмовима, верни су односили честице Светога Тела својим кућама како би се сами свакодневно причешћивали (Св. Василије велики, исто, 485).

Најстарији помен о Литургији Пређеосвећених Дарова наводи 52. канон Трулскога Сабора 692. године, док се најстарија сведочанства о њеној форми налазе у чувеном Барберинском Евхологију, датираном нешто касније (крај 7. или почетак 8. века), што упућује на закључак да је чин Пређеосвећене постојао у црквеној пракси и пре тих датума. Актуелни канон Трулског Сабора истиче: „У све дане поста Свете Четрдесетнице, осим суботе и недеље и светога дана Благовести, нека бива Света Литургија Пређеосвећених Дарова“, што јасно указује на пост као смисао њеног постојања. Одредба Трулског Сабора кроз овај 52. канон заснована је на већ постојећем правилу о неслужењу евхаристијске Литургије у данима Великога поста. У то нас уверавају и канони Лаодикијског Сабора, из друге половине 4. века. Тако 49. канон овог Сабора каже да „не треба у Четрдесетници Хлеб приносити, осим само суботом и недељом“, али и да „рођендане“ (спомен страдања) Светих Мученика (51), као и венчања и рођендане (52), не треба чинити.

С обзиром на то да Црква у периоду Свете Четрдесетнице забрањује савршавање Евхаристије у све седмичне дане, осим суботе и недеље, причешћивање верних у тим данима (понедељак – петак) бива после заласка сунца, у оквиру вечерњег богослужења, а пошто се оконча време целодневног поста. Значајно је истаћи да се овде ради о тоталном посту, што буквално  значи неузимање никакве хране нити пића од вечере претходног дана до причешћивања те вечери, што и јесте разлог споја причешћивања са последовањем вечерња. Тај однос поста и причешћивања је определио и време служења Литургије Пређеосвећених дарова, али и време трајања поста пред Причешће. Дакле, пост траје готово двадесетчетири часа, а причешћивање бива по истеку поста у раним вечерњим часовима.

Временом је дошло до поремећаја овако установљеног поретка. Ограничавање причешћивања верних на свега четири пута годишње допринело је слабљењу дисциплине поста. Са друге стране, свест о томе да се тотални пост разрешава тек после вечерњег богослужења учинила је да се у време Четрдесетнице време служења вечерња помери, негде на ране послеподневне часове, а негде и на јутарње часове, све у зависности од тога на који начин верни практикују пост. Следствено, служење Литургије Пређеосвећених Дарова је под тим новим околностима остало да буде привилегија манастирских заједница и епископских катедралних храмова, док је по парохијама готово ишчезла пракса њеног служења, све до најновијих времена такозване литургијске обнове, када је поново враћена у богослужбени програм многих парохија.

Имајући у виду околности под којима живе савремени хришћани, као и њихов однос према посту, ревизија времена служења Пређеосвећене постаје озбиљан проблем, чијем решавању се приступа олако, без правилног литургијског и богословског расуђивања. Исправан начин пошћења је данас ограничен искључиво на време трајања евхаристијског поста, дакле од поноћи па до Причешћа на јутарњим Литургијама. Такав пост се практиковао и при оживљавању праксе служења Пређеосвећених Литургија средом и петком током Свете Четрдесетнице. С обзиром на то да је једна од израженијих тежњи литургијске обнове било и „постављање ствари на своје место“, а пошто се по правилу Пређеосвећена савршава у склопу вечерњег богослужења, онда је било природно да се она врши увече, када је и време служења вечерње аколутије. Међутим, пошто ни свештенослужитељи ни већина верних који желе да се причешћују у тим данима нису у стању да издрже двадесетчетворочасовни пост, прибегава се „правилу“ о шесточасовном посту пред Причешће. То практично значи да пост пред Причешће започиње после подневног ручка.

Оваква пракса, нажалост, представља грубо нарушавање како смисла поста, и начина причешћивања, тако и целокупног смисла литургијског времена Свете Четрдесетнице. Пре свега, шесточасовни пост пред Причешће никада није било правило православних – осим у случају да се Литургија врши у раним јутарњим часовима, када је по обичајном праву потребно најмање шест часова тоталног поста – већ је то одредба Тридентског сабора и она је за римокатолике важила све до Другог Ватиканског сабора када је сведена на свега један сат. Друго, једини смисао причешћивања под оваквим видом (Пређеосвећеним Даровима) и у време прописано за причешћивање (вече, по заласку сунца) јесте тотални двадестчетворочасовни пост. На почетку овог одговора могло се наслутити да је поимање литургијског времена у периоду Свете Четрдесетници на неки начин изокренуто, другојачије осмишљено, па се тако и однос поста и Причешћа поставља на другачијим релацијама. Стога, ако се у редовним приликама пости  како бисмо се причестили, у периоду поста, када је забрањено савршавање божанствене Евхаристије, приступа се Светом Причешћу због тога што се пости. Разлог причешћивању у околностима поста треба посматрати као неопходност снажне духовне потпоре, у виду својеврсне попутнине „путницима“ који преваљују суровост пустињског хода. То је духовна храна која ће их оснажити у трудовима и сачувати од искушењâ Сатане, којима су они који посте изложени, попут Самог Спаситеља у пустињи.

Из свега до сада реченог може се закључити да је право време служења Литургије Пређеосвећених Дарова увече, после заласка сунца, када је иначе време служења вечерњег последовања, када и истиче канонско време поста. Када свештенослужитељи и верни ревнују у посту и држе га по правилима светих канона, тада је и служење Пређеосвећене увече једино исправно. Међутим, служити Литургију Пређеосвећених Дарова увече само због ревности према богослужбеном Типику, а истовремено се не придржавати одредаба о посту и о причешћивању у време поста, јесте тешко огрешење и о пост и о Причешће. Исправно је из тог разлога Свети Архијерејски Сабор Српске Цркве донео одлуку да „у случају служења пређеосвећених Литургија у вечерњим часовима, свештена лица и верници који желе да се причесте на овим Литургијама треба да се, након претходног поста, уздржавају од хране, пића и пушења од поноћи” (АСбр. 31/зап. 102 од 23/10. маја 1995. године).

Најновије вести

Повезане вести