Свештеник Драгиша Јеркић: Беседа у Суботу о митару и фарисеју

Published On: 05/03/2021

(Лк 20, 45-47; 21, 1-4)

Ако би неко нас, хришћане, упитао шта је централни израз или свједочанство наше вјере у Бога, одговор би био свакако јасан – то је Свето писмо. Свето писмо садржи у себи миленијумима сабирана свједочанства људи о искуству откривања Бога. Тако нам књиге Светог писма свједоче да је наш Бог, Бог Творац, који својом вољом из љубави ствара свијет и човјека. Да је човјек биће другачије, узвишеније од осталих створења, које Бог створи по лику своме. Такође нам Писмо казује символичким језиком драматичну повијест о томе да је између Бога и човјека дошло, човјековом вољом, не Божијом, до раскола. Даље нам ова Света књига поручује да Бог не оставља људски род, него га прати кроз историју и, када се испуни вријеме, у свијет посла Сина свога, да би свијет и људски род садејством Духа Светога, преобразивши га у ново постојање, привео у заједницу са Њим.

На све ове догађаје из богочовјечанске историје нас подсјећа Свето писмо. Зато оно чини и основу наших богослужења, свих молитава и обреда у цркви. У централном догађају у коме се увијек и изнова тајнствено пројављује само биће Цркве, Светој Литургији, на којој ми сада учествујемо, се позивамо на текст свједочанства светих апостола о томе да је Син Човјечији, Богочовјек, жртвовао себе за обновљење, васкрсење и живот свих нас и цијелог свијета.

У Светом писму су похрањене приче и свједочење о Христовом животу на земљи и Његовој проповједи. Сачуване су Његове ријечи, поуке, описи Његових чуда. Иако су те ријечи биле првобитно упућене око њега окупљеним људима, оне носе у себи универзално и свевремено значење. Оне су упућене свакоме од нас, упозоравају нас, дају нам утјеху и буде наду и вјеру у Христово присуство у нашим животима.

Свевременост и савременост Христових ријечи препознајемо и у одломку из Јеванђеља које смо управо прочитали. Како чусмо, Господ показује два примјера понашања вјерних, њиховог тумачења, схватања Писма и Закона. Најприје књижевника говорећи: „Чувајте се књижевника, који радо иду у дугачким хаљинама, и воле поздраве на трговима, и прва мјеста по синагогама и зачеља на гозбама. Који једу куће удовичке и лажно се моле дуго; они ће још већма бити осуђени.“

Kњижевницима су у то вријеме називани образовани познаваци Закона и Светог писма. Они су због свог друштвеног положаја и образовања уживали велики углед међу Јеврејима. Управо њих и њихов однос према вјери и закону узима Христос за критику. Зашто баш књижевнике? Не због образовања и знања које су они стекли дугогодишњим радом. Такође не због њихове тежње за друштвеним угледом, кога су вјероватно многи од њих својим знањем и познавањем Светих књига и заслуживали. Проблем је болесно стање духа које Христос препознаје у њиховом понашању. Оно показује да их је савладао гријех самообмане, самољубља и славољубља. Када нам приоритет постане опсесија како ћемо да изгледамо у очима других, колико ће други да нам се диве због наше образованости, духовности, благочестивости, узалуд нам је онда све знање, познавање теологије, узалуд су нам молитве, читање светих отаца, посјећивање манастира, кићење наших домова мноштвом икона. Тада смо, како рече Апостол Павле, они „Који имају изглед побожности, а силе њезине [су] се одрекли.“

Одмах послије овог описа Христос упућује на један други примјер. Улазећи у древни Јерусалимски храм је, у оном дјелу гдје се остављају прилози, примјетио једну убогу удовицу. Бивајући Бог, Он познаје срца присутних и указа на то да сви присутни ,,ставише на дар Богу од сувишка својега“, а удовица ,,од сиротиње своје метну сву имовину своју што имаше.“ А то бјеху само двије лепте, два новчића. Одмах затим рече својим ученицима: ,,И заиста вам кажем: ова сиромашна удовица метну више од свију.“

Како најмање може да буде највише? Тако што удовица отварајући своје срце Богу вапећи за Њим, даје све што има Њему у прилог. Христос свјесно истиче њено дјело као примјер свима онима који га слиједе и који ће га слиједити. Господ нас овом поуком позива прије свега на смирење, јер смо ми, колико год ми материјално богати били, колико год успјешни, познати, признати, образовани, у познавању наше традиције велики, поредећи се са Њим сиромашни и убоги као ова удовица. Али истовремено нам Христос нуди наду. Јер ако смо ми свјесни „сиротиње своје“, несавршености, крхкости и слабости своје, и ако искрено из дубине срца свога завапимо за Нашим Творцем, за оним који нас позива себи, тада ће нам бити јасно да је сасвим природно да Њему принесемо и дамо наше највриједније дарове, оно што нас чини људима, па били они мали као двије удовичине лепте.

Зато приђите драга браћо и сестре, принесите дарове (лепте) милосрђа, миротворства, човјекољубља. Господ је дошао међу нас да нас окупи око себе, да нас љубављу исцјели и прими у наручје своје. Радујте се! Амин.

Извор: Епархија диселдорфска и немачка

Најновије вести

Повезане вести