Сећање на протојереја-ставрофора Радивоја Митровића (1946–2021)

Published On: 09/04/2021

О свештенослужитељу и чувару прошлости из Вранића

У суботу, 27. марта 2021. године, лета Господњег навршило се четрдесет дана од упокојења протојереја-ставрофора Радивоја Митровића, дугогодишњег пароха у Вранићу. Село Вранић код Београда, према данашњој црквено-административној подели припада архијерејском намесништву барајевском у Епархији шумадијској. Прота Радивоје Митровић кога су људи већином познавали и ословљавали као „отац Раца“ био је уистину посебан свештеник, човек за нарочито поштовање и право дивљење.

До многих је долазио глас о вранићком свештенику, свештенослужитељу изузетне културе, који нарочито негује љубав и интересовање за црквену и националну историју. Онај ко би упознао овог пароха преданог својој пастви додатно би заволео Вранић, село зелених ливада и шљивика, узораних поља и брежуљака. Писцу ових редова отац Раца је у правом смислу открио Вранић као историјско место са уређеним црквеним музејом, брижљиво скупљаном колекцијом књига и црквене периодике и старом обновљеном црквом-брвнаром из XVIII века. 

Није претеривање када се каже да је протојереј-ставрофор Радивоје Митровић био жива енциклопедија завичајне прошлости. Као литург који служи у овом времену и стално се усмерава према вечности, он је у био човек који светотајински уједињује и превазилази време и пали свет. Сакупивши и сачувавши предмете од старина, уређењем и отварањем црквеног музеја у Вранићу, поред храма Светог пророка Илије, отац Раца је са својим парохијанима додатно посведочио оно трајно и непролазно лепо што обилно извире и дарује нам се богослужењем Свете Цркве.

Парохијска Ризница и Музеј су смештени у новом парохијском дому, подигнитом 1967. године. Стална поставка отворена је за јавност 1995 године, освећењем извршеним 17. октобра 1995. од стране Епископа шумадијског Саве Вуковића и надежног свештеника Радивоја Митровића, који је понајвише заслужан за формирање музејске збирке. Музејски предмети су из домена примењене уметности, нумизматике, има и етнографског материјала, а ту су налазе још архива и библиотека. Прота Радивоје Митровић је дипломирао на Богословском факултету Српске Православне Цркве 1982. године, а уједно је апсолвирао на Филозофском факултету Београдског универзитета на групи за историју.

О ретким сунчаним данима овог пролећа поред цркве Светог пророка Илије у Вранићу сијали су се венци на гробу проте Раце показујући пролазност живота и смер којим ће се упутити „сваки човек жив“. Још један свештенослужитељ је укопан на гробљу поред парохијске цркве, придруживши се плејади вранићког свештенства у којој сијају имена устаничких вођа и духовника Атанасија и Антонија Поповића, затим Павла Поповића савременика и садруга проте Матије Ненадовића у законодавним пословима, свештеника Милоша Јоксића, свештеника Милутина Стојановића, оног „попа Биље“ који је градио артетске бунаре и амбуланте по Вранићу, запамћеног као заточеника нацистичких логора Матхаузен и Дахау, али и многих других у вишевековној историји локалне цркве.  

Протојереј-ставрофор Радивоје Митровић оставио је иза себе неколико добрих историографских радова где се истичу: „Организација Српске Православне Цркве у Србији од 1831 до 1879. године“, Гласник СПЦ 2 (1985), 40-52 и „Из летописа вранићке цркве Светог пророка Илије“ (Крагујевац 2015). Пратио је прилике у Православљу и хришћанском свету, као претплатник многих листова, новина и часописа. Имао је интересовања за канонско-правну проблематику, али је као пастир био пажљив и способан да придобије човека за вечну истину. Одласком оца Раце лишени смо за оно живо предање које је баштинио и преносио као врхунски познавалац прошлости и живота шумадијске Колубаре (њен аутентични син, рођен у Медошевцу код Лазаревца) и београдске Посавине. Када би говорио о историји или дочекивао госте у парохијској цркви унео би се проносећи дух Псалмопојца: „Отварам за причу уста своја, казаћу старе приповјетке“ (Пс 78, 2). Једном приликом је нама млађима открио тајну свог дугогодишњег успеха и опстанка на једној парохији у току свог радног, тј. пастирског века (од рукоположења 1969. до пензионисања 2009), заправо савет који је понео из очевог дома: „Сине, не буди мед да те поједе свет, нити јед да отрујеш свет“!

Отац Раца је био гост установа културе наше Свете Цркве. Често је посећивао Библиотеку Српске Патријаршије, где смо разговарали о историји и литератури, а кроз те разговоре ме је подсећао на време детињства проведеног у његовој парохији, том чудесно лепом Вранићу. Последњи разговор смо водили десетак дана пре његовог упокојења, после свете Литургије. Причали смо о црквеној историји београдске околине, обећавши, да ћу му донети неке фотокопије, извештаје архивске грађе коју су о Београдској митрополији објављивали Димитрије Руварац и Радослав Грујић. Није се дало. Протојереј-ставрофор Радивоје Митровић је иза себе оставио дела по којима ће га Господ препознати као свога ученика: потомство и породицу, своја духовна чада, живу Цркву у Вранићу, ону уређену и прослављену парохију, која је захваљујући његовим настављачима у свештеничком позиву за понос.

Др Радован Пилиповић,
директор Архива Српске Православне Цркве, Београд

Најновије вести

Повезане вести