Слава храма у Рокфорду

Published On: 17/06/2021

У недељу, 13. jуна 2021. године, парохија Светог Вазнесења у Рокфорду прославила је крсну славу. Ове године је и Преосвећени Владика г. Лонгин  узео учешћа у молитвеном сабрању те значајне српске заједнице.

Преосвећеном су се придружили и руски владика Петар са својим свештеницима као и групом верника из њихове оближње парохије. Сааслуживали су и протојереји Драган Велеушић и Бранислав Кончаревић и Лука, који опслужује руску парохију, као и ђакони Милован Гогић, Александар Кичаков, Милорад Јанчић и Никола Топаловић.

Студенти Богословског факултета са групом верника су умилно одговарали за певницом. Из неколико чикашких парохија дошли су верници да поделе радост празника. Надлежни владика г. Лонгин је најпре поздравио драге госте, Високопреосвећеног Архиепископа г. Петра и његову пратњу, изразивши радост због заједничке Службе Богу и искрених братских односа. Честитао је славу и говорио о дану и празнику:

– Ови свети оци, њих 318, на Првом васељенском сабору у Никеји 325. године, по надахнућу Одозго саставили су Символ вере, који ми понављамо свакодневно. Он је допуњен на Другом васељенском сабору и увек је био и биће за истинске хришћане огледало и неизменљиво правило вере. Хвала Богу, ту неокрњену веру наша света Црква и данас чува, њу проповеда, њоме живи сећајући се речи Светог апостола Павла: Тако дакле, браћо, стојте чврсто и држите предања, којима сте научени, било нашом речју, било посланицом (2 Сол. 2, 15). Данас, ми овде, у Рокфорду, овако саборно, обележавамо славу нашег храма. Спасовдан, како народ каже, или Вазнесење убраја се у дванаест највећих празника Православне Цркве. Хришћански празници личе на карике златног ланца, нераскидиво су повезани један са другим. Четрдесети дан после Пасхе имамо празник Вазнесења, а кроз десет дана – празник Духова, Педесетница или Тројичиндан. Участвовати у обележавању празника значи пре свега духовно га доживети, и на мистичан начин, укључити се у догађаје свештене историје. То није дакле нека комеморација и пуко сећање! Хришћански празник  представља додир вечног и временог, земаљског и небесног, то је откровење духовне сфере на земљи, а посебно у свештеном пространству храма. Смисао Празника се најбоље схвата душом и једино кроз мистичну укљученост, кроз интуитивно понирање у свет духовне суштине, у свет Божанске енергије и надлогичних категорија, нагласио је Владика.

– Свети Григорије Палама о празнику Спасовдана каже: Вазнесење Господње припада свим људима – сви ће васкрснути на дан Његовог другог доласка, али вазнеће се, бити уздигнути изнад облака само они који су распели грехе кроз покајање и живот по Јеванђељу. Вазнесење је  символ обожења и прослављења људске природе, као и знак  повратка у рај после пада у грех. После Вазнесења видљиво земаљско присутство Господа уступа место Његовом невидљивом боравку у Цркви. Четрдесет дана је прошло од Пасхи до Вазнесења! Четрдесет дана је Господ био са Својим ученицима, учећи их Тајнама Небеског Царства. Он јача њихову веру у истинитост свог телесног васкрсења и припрема их за прихватање обећаног Светог Духа. До Васкрсења Христовог те тајне су биле за њих неразумљиве и недоступне. Спаситељ не оставља свет, но кроз Духа Светога, кога шаље од Оца, борави у њему. Аз јесам с вами и никтоже на ви, певамо у кондаку празника. Ове утешне речи састављене су од Христовог обећања: Ја сам с вама у све дане до свршетка века, као и речи апостола Павла: Ако је Бог с нама, ко ће против нас? Вазнесење на видљив начин сведочи о завршетку земаљске мисије нашег Спаситеља и Његов повратак предвечном начину битисања. Исус Христос се вазнео са раширеним рукама које благосиљају. Апостоли и ученици,  који су били на Елеонској  гори, представљају прву Хришћанску Цркву. То је слика, пуна љубави и наде, она је знак и обећање  да ће благослов Божији увек бити у Цркви и да ће је чувати во веки вјеков! 

После свете Литургије послужен је славски ручак за све присутне. Домаћини ове године су били породица Јовановић, а следеће године сестра Ружа, која је иначе донирала за манастир икону Богородице Млекопитатељнице. У програму поред дивне српске деце узели су учешћа и гости из Руске Православне Цркве.

Рокфорд је други по величини град у држави Илиној, одмах после Чикага. Пре pатова из 1991. године у Рокфорду је живело свега четири, пет породица српског порекла. Непосредно после рата 1991. године у Рокфорд се доселило око педесет српских породица. Скоро једна трећина породица били су мешовити бракови. Поред свега постепеним насељаванем већ је до 1997. године у Рокфорду било око сто осамдесет српских породица. Захваљујуһи г. Владимиру Лазаревићу који је у Рокфорд дошао педесетих година, који је постао члан Грчке Православне Цркве, он је почео да окупља српске породице које су долазиле у грчку цркву. Тако је већ у септембру 1997. године послата молба Митрополиту средњезападноамеричком Христофору да им да благослов за отварање нове парохије. Митрополит им је изишао у сусрет и септембра исте године је издао акт о оснивању нове српске мисионарске парохије у Рокфорду. За првог свештеника поставио је протојереја-ставрофора Ђорђа Лазића. Следећи свештеник је почетком 1999. године постао Jован Jовић и остао до јула 2004. године, када је за новог свештеника постављен др Бранислав Кончаревић који је на парохији и данас. Парохија добија ђакона Николу Топаловића 2015. године. Дакле, рокфордска парохија је једна од најмлађих у Српској Цркви у Америци и сачињавају је избеглице претежно из Републике Србске, али и осталих српских крајева. Парохија је успела да купи имање са црквом 2001. године, а ове године купује Парохијски дом. У парохији дјелује неколико друштвених организација: Фудбалски клуб Соко, фолклорна група Свилен конац (тренутно преко 70 малишана), Коло српских сестара, Балоташки клуб, веронаука, женски клуб Света Анастасија. Тренутно у Рокфорду има око 220 српских породица, од којих је скоро половина активно укључена у живот српске православне заједнице.

Извор: newgracanica.org

Најновије вести

Повезане вести