Стогодишњица од упокојења краља Петра Првог

Published On: 16/08/2021

Један век од упокојења краља Петра I Карађорђевића, Краља ослободиоца, кога је српски народ и српски војник од милоште звао Чика Пера, молитвено и уз највише почасти обележен је 16. августа 2021. године у срцу Шумадије.

На Опленцу у храму Светог великомученика Георгија, ктиторском храму краља Петра, свету архијерејску Литургију и парастос служио је Његова Светост Патријарх српски г. Порфирије уз саслужење Преосвећене господе Епископа браничевског Игнатија, нишког Арсенија, умировљеног канадског Георгија и шумадијског Јована, као и свештеника и ђакона из више епархија Српске Православне Цркве.

Лепоти евхаристијског сабрања допринело је и појање крагујевачког хора Успења Пресвете Богородице, као и братства Саборног храма из Крагујевца. Литургији су присуствовали и престолонаследник Алесксандар са принцезом Катарином, принц Филип и принцеза Даница, као и принц Михаило и принцеза Љубица Карађорђевић. Присутни су били представници државног врха Републике Србије и Републике Српске, чланови Крунског савета, као и представници локалних власти.

После читања јеванђелског зачала надахнутом беседом се благочестивом народу Шумадије обратио Његова Светост Патријарх српски г. Порфирије:

„У име Оца и Сина и Светога Духа. Браћо и сестре, људски род, али и сваки човек понаособ, има разне потребе. Има, наравно, и различите дарове од Бога како би реализовао те своје потребе. Међутим, и кад успе да оствари све што је замислио, када успе да испуни сваку своју жељу, да оствари сваку своју потребу, остаје једна универзална потреба, заједничка потреба за све људе. Постоји потреба од које зависи и смисао и пуноћа и испуњавање свих осталих потреба. Наиме, постоји једна јединствена потреба свакога од нас, постоји једно универзално, јединствено питање. То питање се зове питање смисла живота, смисла постојања. Толико је та синтагма распростањена, толико је присутна и данас, углавном на тржишту понуде смисла.

Постоје различите понуде које се саморекламирају, да су управо оне смисао постојања. Уосталом, кроз сву историју, ако бацимо поглед уназад, човек је постављао питање себи зашто постоји, откуда је и који му је циљ. И не само то, него и кроз философију, кроз уметност, кроз различите религије, па ево, и кроз науку, покушава управо да открије природу своју, покушава да открије своје назначење, да пронађе смисао своме постојању. И колико год трају ти напори људски, толико имамо различитих резултата, али у исто време исто толико неуспеха, тј. све до чега је човек дошао сам из себе није довољно да му одговори на питање који је смисао његовог постојања. Зашто, браћо и сестре? Па стога што год чинио човек, какве год успехе на било ком плану и пољу остварио, његов живот у једном тренутку или од једног тренутка почиње да се гаси и на крају се потпуно угаси. И онда се поставља питање, који је смисао свега претходнога, ако је коначни исход бесмисао, смрт и пролазност. Ми хришћани знамо, Откровењем Божјим, знамо љубављу Божјом према творевини и пре свега и изнад свега у односу на нас људе који смо икона Божја створени по слици и прилици Божјој, знамо да човек није створен за бесмисао.

У крајњој линији и покушаји да дођемо до смисла показују да тај смисао постоји. Ствар је само у томе што га не може човек сам из себе и сам собом, искључиво и само својим силама, открити. Тај смисао јесте Логос Божји, Син Божји, Исус Христос који је дошао међу нас, и не само показао, него реално нас учинио победницима над пролазношћу, над смрћу, учесницима вечнога живота, и то већ овде кроз Цркву своју, кроз света њена богослужења, кроз свету Литургију.

Ми смо данас чули причу из Јеванђеља по Матеју, где ученици Христови постављају питање како се долази до смисла који јесте Царство Небеско у нама, међу нама и са нама, као судеоницима тог Царства Небеског у Телу Христовом. Господ је одговорио једноставном речју: Не може нико ући у Царство Божје, у Царство Небеско, ако не постане као дете. На другом месту позива на покајање, па вели: Покајте се, јер се приближи Царство небеско! Царство Небеско доводи у вези са покајањем, то јест наше покајање у везу са могућношћу учествовања у свему ономе што нам је Господ љубављу својом дао. Наравно, то покајање није ништа друго него преображај, узрастање, не напросто један психолошки тренутак у којем ми самоосуђујемо себе. Покајање значи преумљење, значи одрицање од система вредности које нам нуди овај свет и прихватање и живот по систему вредности Јеванђеља. Зато је основно питање – да ли ми верујемо речи Христовој, да ли верујемо Јеванђељу, да ли је реч Христова за нас меродавна? Ако јесте, онда ће нам живот изгледати на један начин. Ако није, живот ће изгледати потпуно другачије. Ако јесте, онда ћемо разумети и речи: Ако не будете као деца, нећете ући у Царство небеско. Наравно, то не значи да будемо деца по наивности, по лаковерности, него да будемо деца по безазлености, по смирењу. А шта је, браћо и сестре, смирење? Смирење, опет, није само и искључиво једно психолошко стање. И то је укључено у тајну смирења. Смирење је наше стајање пред Богом у којем ми препознајемо да сами из себе и собом јесмо пролазни, јесмо смртни, јер имамо свој почетак. Сами собом не можемо додати ни један педаљ своме узрасту, али да управо са свешћу, да не можемо собом, ни из себе, да препознајемо љубав Божју и силу Божју и знамо да њом можемо све, својом отвореношћу, својом вером, поверењем у то да је Бог онај који је наш Спаситељ, Бог који је љубав. Можда можемо бити слабашни, можемо промашивати у свом животу, можемо падати, можемо грешити, али није то од чега зависи наше спасење или погибао. Наше спасење зависи од љубави Божје, а ту љубав примамо управо свешћу ко смо – свешћу ко смо у заједници са Њим.

Ми смо се данас сабрали између осталог и да одслужимо стогодишњи помен краљу Петру Ослободиоцу. И он је знао реченицу: Ако не будете као деца, нећете ући у Царство Небеско. Знао је и то да смрт није последња реч коју може дати о себи, јер је веровао у реч Христову, Јеванђеље Његово. Веровао је у Христа Спаситеља, распетог и васкрслог. Да ли хоћемо доказ? Толико их има ако се удубимо у његов живот. Али једна ситница наизглед, крупно и много говори о њему – када је ишао са својим народом на крстоваскрсли пут, кроз зиму, кроз мећаве и снегове, једино што је понео са собом био је диптих – икона Светих апостола Петра и Павла. Већ сама та икона по себи много говори. У њој је садржано једно друштво, образовани – интелектуални свет и обичан – прост свет, али у једноме једно – у вери једно, у Христу једно. У њој је садржана и показана љубав – јер било је момената када су та двојица апостола имали међусобно различита мишљења и ставове, препирали се, улазили у сукобе, али је увек надвладавала љубав и побеђивало јединство, јер је то јединство у Христу и Цркви Његовој. Краљ Петар је био слуга своме народу. Ко је још подигао своме слуги споменик и мајци његовој? Краљ Петар то јесте – војнику кога није успео да сачува кроз недођију, а за којег је мајка молила да га краљ врати живог и здравог, он је подигао споменик. И мајци његовој. И чувао чарапе које је та мајка упутила по краљу своме сину, који такође није жалио себе.

Дакле, браћо и сестре, нисмо ми судије. Ако бисмо ми били судије, тешко да би ико прошао наш суд, јер смо немилосрдни, јер смо самољубиви, јер смо оштри и немилосрдни према другима. Суд Божји је суд љубави, али ја сам сигуран да је краљ Петар знао реченицу: Ако не будете као слуге, ако не будете последњи, нећете ући у Царство Небеско, нећете постати први. Нека му Господ да вечни покој, Царство Небеско, а ми, браћо и сестре, да знамо да је Господ са нама, да је победио смрт, сваку невољу, свако искушење без којих није могућ живот и без којих не можемо постати јачи и вернији Христу. Нека би нама Господ дао смирења, наде, вере и љубави како бисмо га овде славили заједно сви једним гласом кроз свету Литургију и Цркву Његову, али и у Царству Небеском и у векове векова. Амин.”

После заамвоне молитве служен је парастос блаженопочившем краљу Петру I Карађорђевићу, након чега је уследила церемонија свечаног полагања венаца на гробном месту где су похрањени земни остаци краља Петра. У име Председника Републике Србије венац је положила гђа Дарија Кисић Тепавчевић, министар за рад, запошљавање, борачка и социјална питања. У Петровој кући је приређена изложба реликвијских предмета и слика из живота династије Карађорђевић.

Сабрање је настављено трпезом љубави у току које је Епископ шумадијски г. Јован даривао је патријарха Порфирија и архијереје поклонима за успомену и молитвено сећање.

Поздравно слово Епископа шумадијског г. Јована

Извор: Епархија шумадијска

Најновије вести

Повезане вести