Упокојио се у Господу прота Љубинко Илић (1951-2021)

Published On: 02/02/2021

Прота Љубинко Илић је рођен у селу Миоковиће код Лепосавића, у породичној задрузи која је имала више од десет чланова. У родном месту и Белом Брду завршио је основну школу, а Богословију у Београду (1973). Епископ жички Стефан га је рукоположио у свештенички чин у манастиру Жичи (1975). Три године је био парох блажевачко-влајковачки. Тридесет и седам година је служио у цркви Светог архангела Гаврила у Дупцима.

Две године је, по благослову епископа Лонгина, опслуживао три парохије у Америци (Синсинати, Колумбос и Хотпрингс). Подигао је са народом цркве у селима Жуње, Разбојна, Ковиоци, Стројинци, Мошуте (засеок у селу Дупце), Златаре, Царина (засеок у селу Разбојна). Обновио је цркве у Блажеву и Дупцима. За собом је оставио ожалошћену породицу: протиницу Раду,  кћерке Драгицу, Надицу, Наташу и унуку Милицу.

Био сам дете кад сам са мојим оцем први пут био гост у његовој кући. Заправо, био је то парохијски дом у Дупцима у коме је прота Љубинко живео са својом породицом. Та стара кућа била је исте судбине као и парохијски дом у Барбатовцу, где смо ми тада живели (била је то прва парохија мога оца). И једну и другу подигли су свештеници који су за време рата убијени од комуниста. У Барбатовцу је прота Илија Симић, родом из Пећи, погубљен у самом парохијском дому, на Светог архиђакона Стефана, 9. јануара 1943. године. Слушао сам разговор двојице свештеника, били су сељачки синови спремни да следе сваку реч из Свештеничке заклетве, о страдању њихових претходника на парохијама. Џелати су још били живи!

Прота Љубинко Илић, после пензионисања, био је мој парохијанин. Пред смрт се причестио. Замолио сам га да ми каже све што зна о свештеномученику дубачком убијеном 1944. године.

Методије Петров, парох дубачки, изведен је са женом и три сина на погубљење у Дрењачки поток (на путу Дупци – Лепенац). Два сина су успела да побегну са губилишта: Тодор (рањен у бекству) и Милош. Хранислав, трећи син, остао је мртав крај оца и мајке. Сељаци су их сахранили у Дрењачком потоку, кад су џелати отишли да пљачкају попову кућу. Попадија је била добра ткаља и везиља, па се и данас могу наћи њени ручни радови у кућама злочинаца (потомцима их оставише у наслеђе, углавном, за девојачку спрему)!

Тодор је био дете. Онако рањен, успео је пред потером да се домогне кумовске куће. Овде је превијен, нахрањен, утопљен (био је хладан дан) и стављен у кревет. Чим је заспао, кумови су га пријавили комунистима. Пао је мрак, кад су они дошли по њега. Пробудили су га и батинајући извели на Милановицко брдо. Дувао је јак ветар. На овом обрешку са гробљем и лети пирка. Дечак је силован пре него што је издахнуо! Остављен је мртав да лежи на ледини! Овде су га растргли гладни пси и дивљач! Три деценије касније, у исти дан, на овом месту сахрањена је Милица Костић. Прота Љубинко је по благослову Епископа жичког г. Стефана водио делегацију младих Срба из Америке, имали су удружење са именом Милице Костић, на њен мученички гроб. Прота Љубинко Илић био је чувар ових светлих гробова!

Протојереј Драгић Илић

Извор: Епархија крушевачка

Најновије вести

Повезане вести