У Мошорину служен парастос жртвама Погрома у Бачкој

Published On: January 6, 2022Views: 15

Епископ мохачки Дамаскин: Сабрали смо се не да говоримо о неком реваншизму или освети, или да такве помисли имамо у себи, него да молитвено обележимо спомен на све оне који су невино пострадали ових дана пре осамдесет година, када су температуре, за разлику од данас, биле много ниже и када су људи хапшени, мучени, понижавани и, на крају, убијани и бацани у Дунав или Тису.

У уторак, 4. јануара 2022. године, у храму Силаска Светога Духа на апостоле у Мошорину одржан је централни помен у знак сећања на невино страдале у злогласном јануарском Погрому („Рацијиˮ) у јужној Бачкој.

Његово Преосвештенство Епископ мохачки г. Дамаскин служио је парастос невиним жртвама Погрома (,,Рације”) у Бачкој, уз саслужење свештенства и ђаконства Епархије бачке. По завршетку парастоса, Преосвећени владика Дамаскин је рекао:  

„Високопречасни оци, драга у Христу браћо Мошоринци, који сте се сабрали данас овде у вашем храму, гости, драга браћо и сестре! Сабрали смо се данас овде у Мошорину, као што се и сваке године сабирамо у једном од местâ где се десио овај тешки злочин, овај погром над цивилним становништвом у Бачкој, јер управо у ово време, пре осамдесет година, почео је овај страшан злочин у Чуругу, а наставио се по околним местима у јужној Бачкој. И нама, који живимо у данашњем времену, тешко је схватити тако нешто што се догодило вашим пријатељима и рођацима, вашим дедовима и прадедовима. Али велики Његош каже: Завист, злоба, адско наслиједије, то човјека ниже скота ставља. И заиста, у тој једној његовој изреци, односно стиху из Луче Микрокозме, ми можемо да видимо шта може завист и злоба, односно нељудскост да учини од човека – да га стави ниже од скота и да учини такав један злочин. Али, ми смо се овде сабрали не да говоримо о неком реваншизму или освети, или да такве помисли имамо у себи, него да молитвено обележимо спомен на све оне који су невино пострадали ових дана пре осамдесет година, када су температуре, за разлику од данас, биле много ниже и када су људи хапшени, мучени, понижавани и, на крају, убијани и бацани у Дунав или Тису. Можемо само да замислимо кроз шта је прошао тај невини народ, који није знао због чега страда, јер није имао неке кривице на себи, али су страдали да би уплашили злочинци друге и да би у том страху живео народ за време окупације. У овом храму је служио и проповедао вашим прецима и чувени прота Светозар Влашкалић, који је управо на Бадњи дан ухапшен, пострадао, мучен и одведен до оближњег вама Шајкаша, али на какав начин вучен и мучен и тамо пострадао. Пострадали су и многи други из овога села, али и из читаве јужне Бачке. Молимо се Богу, Који је Дародавац свих добара, да и њима дâ вечна добра у Царству Своме, да их прими као Своју децу коју ће да препозна. А нама, који смо се данас сабрали овде у овом предивном сеоском храму, да Господ дâ снаге да се молимо за покој њихових душа, да чинимо помене, као што их и чинимо и као што је и током ових осамдесет година само Црква чинила; да их не заборављамо у нашим молитвама; али, у исто време, да смогнемо снаге да живимо и ми њиховим животом, а то јесте у вери, и да – ако не дај Боже дођу таква времена – и ми будемо спремни да прихватимо крст страдања. Нека би Господ њима дао вечни покој и Царство небеско, а вама, који сте се овде данас сабрали у ове претпразничне дане пред велики празник Рождества Христовог, нека би Господ дао мир у души, спокој у вашим срцима и снаге да праштате и да опростите. Нека је покој свим невино пострадалим жртвама погрома у јужној Бачкој. Бог душу да им прости!ˮ

После парастоса, Епископ мохачки г. Дамаскин је уручио дарове награђеним учесницима књижевног конкурса и ликовних колонија одржаних током претходне године.  За најбољи ликовни рад у оквиру ликовне колоније под називом „Живи смо – Погром 1942. годинеˮ награђен је рад Наташе Домазетов из Новог Сада. За најбољи ликовни рад током ђачке ликовне колоније „Браћа Белоцићˮ награђена је Дејана Малетин из Мошорина. За најбољу песму на књижевном конкурсу „Живи смо – Погром 1942. годинеˮ награђена је Дајана Петровић из Ваљева, за песму Писмо Миклошу Хортију. За најбољу причу на поменутом књижевном конкурсу награђен је Вељко Етински из Новог Сада, за причу Сведоци су преживели. Са благословом Његовог Преосвештенства Епископа бачког господина Иринеја, Преосвећени владика Дамаскин је поделио благодарнице Црквене општине мошоринске учесницима ђачке ликовне колоније „Браћа Белоцићˮ.

ПИСМО МИКЛОШУ ХОРТИЈУ
Aдмиралу и регенту легиона

Када моју бунду понесе
Твоја ондулирана супруга
Или конкубина
Сети се
Да моја легитимација у њој
Православна
И на бунди крв мога сина,
Ко год нашу крв понесе,
Не губи вредност…
Важно је
Да стигнемо на циљ.

А циљ, нас, дунавских мученика,
Страшни наш егзекутору
Нису бунде.
Нама не требају више ни прсти
А камоли прстење,
Нити ципеле,
Ни крзнене капе.
Нама ни кост, ни око,
Ни косе влас
Неће требати задуго…

Нама је био циљ
У трену пуцања у голу чељад
Да душу изашлу на нос
Не позобају гаврани
Из ваших очију излетели,
Да је зло не раздели
На моје и твоје,
Да остане нетакнута,
Да не лута над Дунавом…

Циљ је наш, кад се над воду нагнете
И кад се у очи погледамо
Да вам све… опростимо
Јер међу живе стигосмо,
И пре но нам тела обамрла
Заплуташе ка мору Црном,

И да они за нама остали
Не тугују што смо смрти поранили
Јер смо и Васкрсу надомак.
Нек не жале што им прстен и бунду
Туђа праунучад наслеђују,
А и ваши нек се не радују…
Јер уз крвна зрнца
И она осушена у постави, наша,
Иде и подоста душа неопојаних,
Свезаних уз појас…

Пишем ти, због те крви
С надом да нисам одоцнила:
Ако когод јектичав ил’ нем има,
Глув или слеп,
Ако ко без порода у вас страда,
Или се ко од људи одљудио
И боји свега, па на видело дана не излази,
Нек учини помен над Дунавом.
Развезаће се свезани
И биће добро.

Биће добро…
У зло доба запамћени Миклоше,
адмиралу легиона.
Не може твоје различите
зенице душа поборавити…
Крв на бунди мога сина,
Ципеле које му скидају с ногу,
Прстење које односе с прстима…
Па ви нас Миклоше Христу приведосте!

А знаш ли да се и за такве,
Као што сте ви, Христос распео?
Ми Га скидамо с Крста.
А ви Га, с нама, распесте поново.

Но,
Божија вазда бива последња:
Разбојник је први ушао у рај.
Само, пружи руку
Ако ти је рука слободна,
Ако ти срце није свезано,
Ако још од душе шта преоста.
И примирићеш се, и ти…
Док си жив а мртав.
Да мртав не останеш
Заувек.

А, ако писмо стигне доцкан
Молим се Богоматери да се постара и
Пронађе наследника једног ти жива,
Не би ли се бар тај нагео над Дунав
И запливао бос,
Изронио кост
И стиг’о у вечну радост
Међу нас Живе,
Коначно.

Дајана Петровић

ПОСЛАНИЦА СТРАДАЛИХ
(песма посвећена беби Милици Јовановић, страдалој у Рацији и свим жртвама)

Христос се роди, породицо моја,
и роди и васкрсе и злочинце надмаши,
и мене прихвати без иједне молитве,
јер не знам читати, али сам Реч познала.
Христос се роди, дивни моји гости,
осванули пред софром коју сваке године украсим,
о Његовом и свом рођендану,
јер другог рођења сем Његове славе и своје смрти немам.
И немам других гостију
сем Његове милости и вашег сећања,
да се заиграм и да ми се честита на смрти.
Да сам имала један, било би их мноштво до данас,
и многи моји синови данас би беле кошуље обукли,
а, кћери дукате по њедрима расуле,
да радују ону која никада мајка није била.
И сви потомци у радости упрти,
и унуци и праунуци у расејаним мислима
и данас би ме љубили.
Овако, ја славим заједно са Њим и са вама,
и сваке се године провучем кроз сабране душе
и приносим чашу слатког вина,
изливеног из вечног путира који Прота и сада држи.
Пред њим и пред вама држим ја и чашу млека
коју нисам ономад испила,
али је испијам непресушну до данас у крилу своје мајке,
из којег су ме однели неки нељуди,
без језика човечијег и животу предали.
А, и колевку носим уз путине,
да дочекам ваше дарове и да их поделим,
са вечним стражарима око овог Храма
у којем смо се упознали.
Христос се роди, оче и мајко,
и теби незнана сестро нека се рађа,
да не умре никад и теби брате…
Теби нека изникне семе,
које неће држати своју крв у рукама
и које ће памтити свако чедо од рода нашега.
И данас, као и свих ових година,
мајка ми црвену машницу везује и плетеницу украшава
за рођендан који никада нећу дочекати,
али хоћу вас и јесам Њега,
у свом бунарском вертепу где сам живот пронашла,
јер ви сте моји мудраци са Истока
и моја нова колевка у којој сам жива и сигурна,
у којој се радујем заједно са онима које нисам родила
и са вама,
уз мирну молитву и за оне који су ме убили.
Христос се роди, породицо моја!

Јереј Бошко Р. Маринков, 1. јануар 2020.године, у Мошорину

Извор: Епархија бачка

Најновије вести

Повезане вести